Izvor: Politika, 26.Sep.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mačvani gazduju desnom, a Sremci levom obalom Save
Novca za odbranu od poplava i dalje nema dovoljno, a u pitanje se dovodi i preraspodela ovlašćenja između republike, pokrajine i Beograda
Republički fond za vode uspeo je da spase budžetski deficit pa taj minus u kasi neće biti veći od onoga što smo dogovorili sa Međunarodnim monetarnim fondom. Šest milijardi dinara, koliko je uspeo da namakne od raznih naknada, koje spadaju u njegove prihode, ključari budžeta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su procenili manje-više dovoljnim, tako da nisu osetili potrebu da fondu dodaju koji dinar. Deo obaveza, u iznosu od dve milijarde dinara, koje bi fond trebalo da isplati do kraja ove godine biće prebačen u sledeću.
Odlaganje obaveza fonda neće poremetiti odbranu od poplava, zaštitu voda i izgradnju postrojenja za vodosnabdevanje, tvrdi Aleksandar Prodanović, prvi čovek Direkcije za vode. Poslovi će biti obavljeni na vreme, a izvođači radova neće čekati na novac duže od nekoliko meseci, kaže on.
Prividno obilje para u fondu gotovo da nije veće od mrvice u poređenju s potrebama vodoprivrednih preduzeća. Tih šest milijardi bile bi neophodne samo „Srbijavodama”. „Vodama Vojvodine” za optimalno funkcionisanje nedostaje oko 2,2 milijarde dinara. Da nema Svetske banke, koja je u poslednjih nekoliko godina Srbiji dala 70 miliona evra kredita za investicije u vodoprivredu, ne bismo mogli ništa osim da krpimo nasipe i brane, a na izgradnju objekata morali bismo da zaboravimo. Vodoprivredni budžet zavisi od sopstvenih sredstava, to jest od slabo naplativih naknada, dok država ni ranije, kao i ove godine, nije mnogo dosipala, bez obzira na to što smo imali nekoliko gadnih plavnih sezona. Materijalna šteta samo od poplava prošle jeseni meri se stotinama miliona dinara.
U takvoj besparici i poroznoj mreži odbrane, mnogo teže bi bilo bez odlične saradnje vodoprivrednih preduzeća, naročito na onim deonicama gde se nadležnosti prepliću, pa levu obalu vodotoka brani jedna, a desnu druga kuća. Pitanje je, međutim, koliko ta rascepkanost otežava dugoročno planiranje. Nikola Marjanović, direktor „Srbijavoda”, ocenjuje da je pogrešna sadašnja podela jurisdikcije koja, formiranjem njegovog preduzeća, „Voda Vojvodine” i „Beogradvoda”, prati administrativne linije umesto granice slivova.
– Nekada su postojala tri vodoprivredna centra od kojih je svaki upravljao jednim slivom – dunavskim, savskim i moravskim – u celini. Nije to funkcionisalo savršeno u praksi, ali takvo načelno rešenje odgovara evropskim standardima. Portugal i Španija imaju jednu agenciju za reku Taho, koja protiče kroz obe zemlje. Za Mezu, koja prolazi kroz tri države, takođe se stara samo jedna međunarodna ustanova. Rajna teče kroz četiri zemlje, a opet se za nju brine samo jedna agencija. Kod nas su prvo tri centra spojena u jedan, a onda su 2002. godine, posle usvajanja „omnibus” zakona, odvojene „Vode Vojvodine”, da bi 2008. bile formirane i „Beogradvode”. Razlozi za to bili su politički – smatra Marjanović.
Primer za potencijalno opasnu nekoordiniranost planova vodoprivrednih preduzeća je dvadeset kilometara duga deonica Save, na kojoj „Srbijavode” gazduju jednom stranom, a „Vode Vojvodine” drugom. Nasip sa vojvođanske strane je projektovan tako da je, kaže Marjanović, kudikamo viši nego sa one za koju je on odgovoran. To se sada ispravlja, po programu radova koji je usvojila Direkcija za vode, nadležna za odbranu od poplava na celoj teritoriji Srbije.
Opravdanost osnivanja „Voda Vojvodine” Atila Salvai, direktor tog preduzeća, brani time što, kako navodi, dve decenije, sve do 2000. godine, u vodoprivredu nije bilo ulaganja, a održavanje se svelo na trideset odsto minimuma. Otkako postoje „Vode Vojvodine”, uloženo je više od pet milijardi dinara, a nivo održavanja je skočio na 50 odsto.
– Sređeno je više od 50 kilometara nasipa i sanirano više od 30 slabih mesta. Nabavljena je najsavremenija oprema. Ipak, znajući kakva je bila politička i privredna situacija devedesetih godina banalno bi bilo upoređivati postignuća – objašnjava Salvai.
Izvesna neusaglašenost između pokrajine i republike postoji. Godinama nije bilo jasno ko treba da finansira održavanje i odbranu od poplava i tek je nedavno taj problem delimično rešen, kaže Salvai. O lošoj raspodeli novca govori i Miloš Milovanović, direktor „Beogradvoda”.
– Kada su postojala tri centra za tri sliva, Novi Sad je upravljao celim Dunavom, čijem slivu pripada 90 odsto voda u Srbiji. Iz Novog Sada neki problemi u dalekim mestima nisu bili mnogo vidljivi, pa je finansiranje radova išlo otežano. Tada je polovina novca od naknada ubranih u Beogradu išla u Novi Sad. Kasnije su tri centra objedinjena u „Srbijavode”, pa su te pare išle po celoj zemlji, ali ovde nisu ostajale. Tek od prošle godine, kada je donesen Zakon o vodama, zna se da novac od naknada mora da se uloži tamo gde je naplaćen – navodi Milovanović.
Ovako ili onako raspoređenih, para za vodoprivredu nema dovoljno. Desetak milijardi evra potrebno je za investicije kojima bismo dostigli evropske norme, napominje Milan Dimkić, direktor Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi”.
– Jedna agencija – jedan sliv jeste evropsko rešenje, ali ni kod njih nije uprava nad svakim slivom „čisto” odeljena od drugih. Izdvajanje Beograda kao zasebne jedinice ima smisla, jer je ovde nekoliko slivova pomešano. Zabrinjavajuće je da, ako nužna ulaganja preduzmemo u narednih 25 godina, treba da pametno potrošimo 400 miliona evra godišnje. Nisam siguran da sadašnji kapacitet naših institucija može s tim da se izbori – kaže Dimkić.
Vladimir Vukasović
objavljeno: 27.09.2011.
Pogledaj vesti o: Dinar
