Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 01.Nov.2019, 22:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Novci

Svako od nas je bar sto puti čuo kako je za vreme stare Jugoslavije dinar bio zdravo velik, da, da, kupili su vršalicu, pa nisu sve platili odjedared, a dinar se u taj ma promeno, umalo da propadnu zbog te mašine, jeste, dinar je ondak bio velik, uf, deda, pa koliki je dinar bio - kav točak od kola, prednji…

U svakom preterivanju morala je postojati neka sitnica koja bi svedočila o verodostojnosti onoga što >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << čuješ i koja bi pokazivala koliko pripovedač vodi računa da ne prekorači prirodnu meru, neko se zaleti da opiše koliko je u Australiji sve veliko, pa kaže “A u Australiju – pčele ko volovi!”, usledi pitanje: “A košnice?!” – “Obične…” - odgovor razborit ništa manje nego pitanje, izgovoren ležerno kao da se podrazumevao.

Samo što si počeo da se doznaješ u novce, u ruke ti već dospeva metalni novčić koji uveliko ne važi: dunkliji je od naše metalne banke (na kojoj je profil nepoznate devojke, ili nove mlade sa maramom vezanom na potiljku), to je krajcara, nije zarđala, ali izgleda kao da je u nju ulazila i vlaga i prašina sa svih drumova kojima su njeni različiti vlasnici putovali po kraljevini, toliko je zagasito smeđa da nećeš ni probati da je izribaš komadom razbijenog crepa ili šmirglom, do koje se doduše teže dolazilo; nije ni savršeno okrugla, deluje više kao ručni kovački ili kujundžijski rad, nego da je iz ćesarke kovnice, slova na obodu ništa ti ne govore, mutan krst na jednoj strani, na drugoj vladar, neradnik koji je od duga vremena pustio zulove preko celi obraza. Krajcara, krajcara, kraj Cara, to su novci koji preostanu kad carevina i car propadnu, prilično rano priklonio sam se pučkoj etimologiji, ovo je bilo sasvim zadovoljavajuće za kovanicu sa kojom si jedino mogao da se kobaš, a za koju si znao da nije ni izorana na njivi kojom je svojevremeno prošla rimska centurija, pa je nekom vojniku iscurila iz njegove prtene torbe, nije znači ni da se nosi u Zrenjanin, di ima ljudi koji skupljadu stare novce, ali starije od krajcara, možda i zlatne, kakvi ima možda četir ili pet u celu Evropu, a krajcare je imao svako od nas: svedodžbu kako prolazi slava i kako sve važi u svoje vreme.

Venčani kum izlazi iz crkve, “Kec, kume! Kec, kume!”, ori se u porti, zaiti kum iz džepa i itne punu šaku novaca, pa još jednu, i treću, ponajveću, i tu se među metalnim apoenima Narodne banke FNRJ nađe koja krajcara. One najmanje vredne, domaće kovanice, jedan dinar-denar, dvodinarka, petodinarka, bele su, kao krljušt kesege, ove sa većom kupovnom moći su braon, i njih prve loviš po zemlji, po cigljama i između malih busenova trave, voleo bi da se makar na jedan dan finansijski osamostališ, da kod Čede od vlastite zarade kupiš sladoled ili čokoladu “Sport”, gde te čeka slika fudbalera u dresu njegovog matičnog kluba: Rudinski, Zebec, Beara…

Samo sam se jednom okušao u toj igri na sreću, pripala su mi dva dinara i jedna krajcara, koja mi se u taj mah činila vrednijom od važećeg novca, nedovoljnog i da kupiš praznu čauru, a kamoli sladoled.

Ali krajcaru smo makar videli i imali svak u svome trezoru, ljudi su često govorili da nešto ne vredi ni dva marjaša, i mi bismo po uzoru na starije mangupski kazali “nemam ni filera”, a nismo znali ni čije je lice bilo na kovanom marjašu, ni kako je izgledao filer, to su puste reči, dugovečnije kudikamo od onoga što su označavale: na početku bijaše Reč, ali desi se i da na kraju bude opet Reč.



Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...