Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 03.Jan.2020, 21:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Čudo prirode
Nauka još nije našla odgovor na pitanje zašto nam je uoči Privredne reforme – kad je mislim bio uveden novi dinar, koji biće tako kvalitetan da ću ga na svom prvom putovanju u inostranstvo, a to biće Trst, po zvaničnom tečaju zameniti za lire, u menjačnici čiji je vlasnik na zidu držao omanju crno-belu Musolinijevu sliku, ali ne portret, nego Dučea i nekoliko građana, među kojima je možda bio kakav berzijančev krvni srodnik ili predak – pa i za vreme same Reforme tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << često išla krv na nos. Nije bilo dana, nije bilo igre u kojoj barem jednom od učesnika ne bi pošla krv na nos, kapljice u svetlosmeđoj prašini koja se oko njih jedva primetno namreška i zgrudva, kapi na travi, na beloj majici, na natikačama, kao rubin crvene tačke u snegu, na srebrnosivom ledu u Dolji, samo vidiš da je neko stao pored zida i podigao ruku uvis: drugom zapušiš kritičnu nozdrvu, tečenje je po pravilu bilo jednostrano, glavu zabaciš koliko možeš unazad, ali sve ti to ništa neće pomoći ako jednu ruku, nisam sad baš toliko ciguran koju, ne podigneš i ne držiš je uspravljenu, da krv odmamiš gore u šaku, čime rasterećuješ okrvavljeni nos: kad nakon ukazane to jest izdržane samopomoći oprezno napipaš sasušenu krv, to mesto više nipošto ne diraš, ne sumivaš se, da se nemio događaj ne bio ponovio a onda nastavio još duže.
Sačuvao sam bio parče fate nađene u zdepastom i kratkom grliću staklene flašice sa pilulama, ovo je dušu dalo kad ti pođe krv na nos, ali, kao za inat, dve nedelje sam bio pošteđen tog kažem redovnog gubljenja krvi, pa je moj pribor u džepu pantalona izgubio onu medicinsku belinu i čistotu, na jednom delu se spljoštio, na drugom se raščešljao, te sam prvi naredni tanki mlaz iz nozdrve suzbio onako kako su to činili naši stari, tako se kaže, jer nijednom čoveku, ni ženi, nije išla krv na nos, a decama – svaki čas!
Nama nije bilo potrebno – kao debelom spahiji koji je utamanio stotine jesetri, ili zadriglom zelenašu iz Dikensovog doba, kome cvetaju te njegove lihvarske ruže i koji pojede tri bifteka za jedno poslepodne – da nam neko stavlja pijavice na leđa, i da nam na taj pomalo i zastrašujuć način, a koji je njima bio kao dobar dan, pušta krv koje odjedared ima prekoviše.
Bivalo je da nekome dodaš loptu, a on je i ne primi, nego samo odmahne rukom, iskorači izvan igrališta – meč nije zbog te svakodnevne pojave bivao prekidan – ide mu krv iz nosa, kazao bi najbliži očevidac, kao da je samo bilo pitanje kome će se to desiti, i da li će biti u prvom poluvremenu, ili pretkraj utakmice, i mi, koji smo potezali sva zamisliva i nezamisliva filozofska, tehnička, astronomska i medicinska pitanja, nikad to nismo raspravili, nismo pitali ni roditelje, ni učitelje, ni popu, ni tiraca: zašto nama malo malo pa ide krv iz nosa?
Rekao bih da su muška čeljad bila podložnija tome, možda zato što su fudbal i etničko čišćenje prerije iziskivali više telesnog naprezanja nego šantike, između dve vatre, ili šip-šap-ene-rene, ali zašto se to toliko puta desilo? Hitlera su pozdravljali desnicom nagnutom ka vođi, ovde se radilo o ruci uspravnoj kao svetionik, ali i to je unekoliko delovalo kao pozdrav višoj sili koja ti pokazuje kako izgleda tvoja krv. Izgledalo je kao da neko ima solo tačku, nepomičan, na rubu igrališta, u uvek istoj koreografiji, gde ostali trče i tek povremeno pogleduju ka njemu; možda nauka razume uzroke te posleratne rednje, ja nisam znao, niti sad znam, niti zašto je do nje došlo, ni kako se negde uoči ulaska trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku naglo samosuzbila da se nikad u onim epskim razmerama više ne vrati.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Pogledaj vesti o: Dinar
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
