Izvor: Večernje novosti, 03.Avg.2013, 21:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kalenić pijaca: I šaran divljak podivljao
PRIČA je samo naizgled javna. Suštinski je duboko intimna i lična. Kalenić pijaca! Na mapi prestonog grada pulsira da je “iznad Slavije, na Vračaru”. Ali, karta ne pokazuje da je ona i deo duše Beograda. Ogledalo naših karaktera. Vaga za tačno merenje društvenih stanja. Socijalna slika. Skener naših naravi i potreba. Mesto na kome se prvo sazna kako stoji dinar, a kako evro. Jesu li legle penzije i plate. Tezge za sastajanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i rastajanja. Inspiracija za pisce koji su joj ispisali posvetu: “Upravo ovde nastaju najlepše i najrealnije storije života”. - Samo da nije ograde oko pijace. Postavili je mangupi da nas kontrolišu. Da naplaćuju. Nekad, dok je nije bilo i noći su bile - dani. Na pijaci se rađalo i umiralo, bez kontrole. A bilo je i onog između. Na tezgama, pod tezgama... Natezalo se, samo tako - uvodi nas u priču Stevo Laletov, ovdašnji, tri decenije vezan za Kalenić “kao obični šetač”. - Sve ja to pamtim, Kalenić mi je u duši, jer su i moji preci ovde obitavali. Od pre početka Drugog rata. A ja se sećam onih godina, kada se u kamionima podvriskivalo. Belasale butkice. Nekom za piće, a nekom i za džabe, kad stignu kamioni sa prekupcima i nakupcima. I sad, kad vidim kako se sve za pare može, ja podviknem: gorka li je pusa bez ukusa. Od zore na Kaleniću vri. Trgovce na pijaci zatekne sunce. Porane i kupci. Svevremena beogradska gospoda (ima li je još) i takozvana ovovremena, novodođoška. Na prvi pogled, uočljive su razlike. Prvi ulaze s dušom. Drugi se koprcaju da im pariraju novcem od prodatog zavičaja. Treći da ulove šansu. Svi su, svejedno, izmiksovali svoje živote u galeriji likova i priča. - Ima li ovde seljaka? Onog koji svoj znoj, u vidu povrća i voća, može da nam ponudi - upitao je kupac, zainteresovan da zaobiđe nakupce i prekupce. Stigao je odgovor sa tezge u dnu Kalenića: - Malo, brate, malo nas ima - kaže mu Živan Gajić iz Malog Popovića, opština Sopot. - Ubi nas šićar na zemlji. A odozgo i kiša i suša. Država drema. Pa se pitam, kad poplavi voda: što ste pale kišo i državo. Kad upekne zvezda govorim: sušo, sušna... Gde nam je država. Ljubica Simić, zadnja pošta Slanci, žena bez muža, posla i para. Nudi cveće i sveće. - Mafija kontroliše plastenike. Moja deca su morala da jedu. Ja nisam, neko vreme. Došla sam ovde, neiskusna i očajna. Rodbina kaže: ne padaj u bedak, radi nešto. Na pijaci je preživljavanje. Pitam koleginicu iz bivšeg “Kluza”, koja prodaje cveće, kako ti preživljavaš? Kaže mi: kupim, zorom, cveće jeftino, posle prodam skuplje, objasnila mi je filozofiju opstanka. Deca mi nisu gladna, a i ja jedem svakog dana... Monolog je prekinula svađa ispred ribarnice. Starica se gurala sa neviđenom visinom i težinom potencijalnog kupca ribe. Oboje su želeli da, za predstojeći gospojinski post, u zamrzivaču imaju šarana “divljaka”. - Ne laktaj se, babo! - Ja se laktam? Vidi, koliki si... - Vi... Vi Krkobabićevi se i laktate, dok mi, mlađi, skapavamo. - Šaran “divljak” je iskoristio priliku da se baci sa tezge... U neverici, zabezeknut, bacio se na beton. - Vidiš baba, od vas je i ovaj “divljak” podivljao. Draže mu je da umre nego da vas gleda. A vi, živite ko kornjače, a mi svi da pomremo. Izvor babine muke, i njegove sopstvene poruke zatičemo posle kod tezge sa rakijom. - Ne mogu da se smirim. Imam trideset dve godine i diplomu lekara opšte medicine. Konkurisao sam za Nemačku, tamo nas traže. Mene su odbili. Nisam savladao nemački. Čoveče, imam otpor u glavi. Dedu su mi Švabe pokosile na Sremskom frontu. Rastao sam uz babinu priču: pljunuti si Milojko. Čuo sam se sa koleginicom, dobila posao u Hanoveru. Ma, ta ni vola nije umela u dupe da ubode, a, brate imala je sise, ovolike. Tako ona ode, a ja ostadoh. Ko zna koliko bi trajala ova ispovest... Da se nisu pojavili dileri iz potaje. Istina, ne čuje se ono: devize, devize, ali se čuje da menjaju sve živo, i konvertibilne bosanske marke. - Svi ćete vi pizde oduvati kad dođe onaj jebač iz MMF-a - kaže im nesuđeni lekar u Hanoveru, a Milojkov unuk. - I ja sam im to rekla, kad sam odbila da kod njih zamenim “švajcarce”, ubacuje se u priču Lila Despotović. - Kazala sam, neću kod vas, idem u menjačnicu. Znate šta su mi odgovorili: “Idi, džukelo jedna, tamo ćeš kurac da dobiješ“. Ućutali su, kad su čuli da mi to nikad nije bilo ni potrebno. Ali pijaca nije samo za ovakva susretanja. Pijaca je, ipak, više nešto iz resora tuge. - Kupi vozić - nudio je igračku kapetan u penziji, ražalovan ponajviše zbog učešća u potonjem ratu. Uz vozić je nudio i ženske cipele, odavno umrle “Koštane” iz Vranja. Objasnio je: - Moja snaha Džemila, kad se s nama zakuvalo, otišla svojima. Odvela mi unuka. Sin se propio. Kupi vozić, da se ne sećam. Cipele dajem džaba. VOSAK NA POSLEDNJOJ SVEĆI Slika za kraj. - Pošto svećnjak, gospođo - zainteresovan je trgovac za antikvitet na kome je još bilo voska od poslednje slave? - To je od komšinice, dala mi da ga prodam, porodično nasledstvo - odgovorila je žena. Nije podizala glavu, očigledno, da se u pogledu ne prepozna poslednji trzaj ponosa. Kupac je pružio novac, ona nije imala da vrati kusur. - U redu je, koja je vaša slava, bako? - Sveti Ilija, sine. - Pa to je bilo prekjuče... - Jeste - jedva je progovorila. Stavila novac u torbu. Nije podizala glavu.
Nastavak na Večernje novosti...
