Izvor: Politika, 16.Jun.2012, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dan bez ljubavi je izgubljen dan
Vera Jančić uskoro puni 98 godina. Govori sedam jezika. Još čuva indeks iz 1933. godine, reportažu s prvog časa seksualnog vaspitanja u Evropi i pisma vojnika iz Italije i Rusije koje je spasla tokom Drugog svetskog rata
Dan bez ljubavi je izgubljen dan.
Ovako govori Vera Jančić, novinar, prevodilac, jedna od prvih žena s diplomom fakulteta u Srbiji, koja ovog leta puni 98 godina. Penzionisala se šezdesetih godina, ali je ostala aktivna: poslednji tekst objavila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je upravo u Kulturnom dodatku „Politike“ 1992. godine.
– Završila sam Žensku gimnaziju u Novom Sadu, bilo je 32 učenice u razredu, mnogo Nemica i Mađarica. Fakultet je u ono vreme retko ko upisivao. Ja sam bila odličan đak, uvek vrlo uporna, a Pravni fakultet sam upisala zbog siromaštva roditelja – seća se gospođa Jančić dok nam pruža indeks – upisnicu iz 1933. godine, braon boje. Na prvoj strani čitamo: Kraljevina Jugoslavija, Univerzitet u Beogradu, Veroslava D. Lukić, septembar školske 1933/34. godine. U indeksu uglavnom desetke i devetke, a od predmeta Enciklopedija , Narodna ekonomija, Crkveno pravo, Statistika, Krivično, pa Građansko pravo...
Dok razgovaramo u njenom stanu u centru Beograda uz odličnu pitu od višanja, primećujemo i gomile knjiga na stolu, u ormanima...
– I dalje mnogo čitam, čitam satima i uglavnom slušam radio. Televiziju retko gledam, jer kupujemo jako loše filmove i još gore serije – govori i pokazuje na zbirku pesama Prevera na stolu koju upravo čita i to na francuskom. Može da se sporazume na sedam jezika, od engleskog i nemačkog do ruskog i italijanskog, što joj je mnogo pomagalo tokom karijere.
Proputovala je Evropu uzduž i popreko, a njene prijateljice Pauna, Snežana i Vida, koje mogu ćerke da joj budu, prepričavaju anegdotu prilikom posete lekarke iz mobilne ekipe Gerontološkog centra:
– Gospođo, recite mi jednu poslovicu – pitala je mlada doktorka, u želji da proveri mentalno stanje 97-godišnje Vere.
– Na kojem jeziku, latinskom, francuskom, poljskom – odgovorila je uz osmeh Vera.
– U Ćupriji, gde sam odrasla, češki sam naučila igrajući odbojku sa Čehinjama, znate, tada je u Ćupriji bila prva srpsko-češka fabrika šećera. Teško se tada živelo, moj otac, koji je bio mašinovođa, izdržavao je nas tri ćerke sa 1.100 dinara mesečno. Sećam se, majka, domaćica (a to bi trebalo da bude priznata profesija jer te žene nemaju radno vreme), ode na pijacu sa 10 dinara, napuni dva cegera i vrati se s kusurom, toliko je bila jaka „desetica“ u ono vreme – kazuje Vera Jančić.
Advokaturom se nije bavila ni dana, put je posle udaje za građevinskog inženjera Kirila Janisa, koji je gradio pruge širom SFRJ, odveo u Makedoniju, gde je prve novinarske korake oprobala u „Novoj Makedoniji“. Njen suprug, odavno preminuo, takođe je imao neobičan život: roditelje nije zapamtio, a s decom siročadi iz Soluna za vreme Prvog svetskog rata prebačen je u Francusku gde je završio gimnaziju. U Beograd je došao da studira na Građevinskom fakultetu, promenio prezime u Jančić, a Veru je upoznao na radnom zadatku u Sloveniji, u jednom letovalištu, gde se ljutio što mu san pesmom remete „bezobrazne Novosađanke“.
Posle višemesečnog dopisivanja, Kiril je došao u Novi Sad i isprosio Veru. Ona i danas voli pisma i razglednice, dobija ih od prijatelja širom sveta i dalje, a počasno mesto na polici u dnevnoj sobi zauzimaju slike porodice koja je danas u Francuskoj.
– Ćerka Nataša je arhitekta u penziji, zet čuveni Ljuba Popović. Adrijana je vajarka na tatu, a Tijana arhitekta na mamu. Praunuk Milan govori i srpski i francuski, iako ima samo godinu i po dana – sa osmehom pokazuje fotografije naša sagovornica.
Na njenom licu i u njenim pokretima se ne vide godine, niti to koliko je imala težak život. Dva puta je izbegla smrtnu opasnost. Od Nemaca su pobegli iz Sarajeva poslednjim vozom za Srbiju, a nije joj bilo dozvoljeno da ponese ni radio-aparat iz kuće. Sve je tamo ostalo. Muž je bio mobilisan, a ona je kod roditelja u Ćupriji bila tokom Drugog svetskog rata.
– U kući nam je bila nemačka komanda, ali smo mi pomagali svim ljudima koji su hteli da prebegnu. Od jednog od njih, bio je to Italijan, student kojeg su prisilno mobilisali i kojeg su Nemci koristili za fizičke radove, naučila sam italijanski. Uspeli smo da ga spasemo i godinama kasnije, posle rata, bila sam mu u gostima sa ćerkom – seća se Vera.
Tako je posle rata u Moskvi uspela da pronađe i ruskog vojnika, ranjenika kojeg je spasla dok se skrivala u podrumu „Politike“ i o njemu napisala reportažu jer se ispostavilo da je reč o naučniku koji je bio visoko rangiran u vojnoj industriji ondašnje Rusije.
Životni vek je provela uređujući žensku stranu u „Borbi“, a jedna od najdražih reportaža je s prvog časa seksualnog vaspitanja u Evropi koji je održan u jednoj srednjoj školi u Norveškoj.
– Osećala sam se kao siroče, jer sam bila jedina koja nije član KP. Ali to je bila cena, želela sam da ostanem nezavisna i da sama stičem uverenja. Novinarski posao je bio težak, nije bilo radnog vremena, ako nisi pisao danju – pisao si noću. Plata je bila mala, ali ja sam radila iz ljubavi prema novinarstvu i ambicije, što ne reći – priča Vera koja je posle odlaska u penziju uglavnom radila za NIN i „Politiku“.
Posle smrti supruga nije se udavala, evo više od 30 godina. Ali, kaže, ljubavi je uvek bilo. Ima odabrane prijateljice koje su dosta mlađe od nje, jer iz njene generacije više nema živih, čuje se svaki dan sa ćerkom i kaže da bi volela da novine ne budu toliko „sive“. Mi joj želimo još mnogo lepih dana i pročitanih strana...
Srećan rođendan, gospođo Jančić!
Sandra Gucijan
objavljeno: 17.06.2012
Pogledaj vesti o: Dan zaljubljenih, Moskva
