Izvor: Kurir, 22.Dec.2010, 10:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
TREĆA DESETLETKA
Vozio sam se nedavno kolima u zapadnom smeru. Što sam dalje odmicao, najpre kroz Hrvatsku, pa uzduž Slovenije i gore po severu Italije, obuzimalo me je osećanje da se udaljavam od majke Srbije, ne samo kilometarski već i kalendarski. Mereno godinama, a možda i decenijama. Šta reći. Zaostajemo, narode, mnogo zaostajemo. Silne smo godine protraćili dok su drugi radili na sebi i za sebe. I gadno ćemo morati da se oznojimo da makar i za deset godina dođemo tamo gde su Slovenci, Česi ili Poljaci >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << danas.
A predsednik Srbije Boris Tadić upravo je u javnu raspravu lansirao svoj plan razvoja Srbije do 2020. godine. Prelistavajući taj nacrt nisam mogao da se otmem utisku kako je on solidno sročen spisak lepih želja, koje će moći da se ostvare jedino ukoliko svi ozbiljno poradimo na sebi i promenimo se iz korena. A to će, priznaćete, ići jako teško.
Iskreno govoreći, pesimista sam kad je reč o tome. To loše osećanje verovatno je posledica toga što mi je ovih dana ponovo u šake pala ona ubitačna analiza, koju je još 1928. godine sačinio dobronamerni Arčibald Rajs u svojoj testament knjizi „Čujte, Srbi“. Još tada je on uočio sve naše loše strane, koje se tako jasno prepoznaju i danas u svemu što nas okružuje. Ništa se nije promenilo. I dalje nas prati sklonost ka politikantstvu, i nejedinstvu, i podmitljivosti i, rečju, nesposobnost da zemlju koju smo nasledili od praotaca uredimo i vodimo kao dobri domaćini.
Voleo bih da grešim, ali mi se čini da će, kada dođe ta 2020. godina, od ovog plana koji je Boris upravo bacio na sto ostati dosta toga nedovršenog. Iskustvo nas uči. Dovoljno je samo da pogledamo deceniju iza nas i pobrojimo šta je sve moglo da se uradi, a nije. A bilo je mnogo zanosa i optimizma, krupnih reči. Malo ko da je sumnjao da Srbija na kraju 2010. godine neće spojiti glavni evropski koridor ka jugu, a, evo, ispostavilo se da ni kroz ravnicu nismo u stanju za 10 godina da sastavimo Beograd sa Kelebijom.
Ali, ni pola jada da je samo taj autoput u pitanju. Celu deceniju smo ulupali na bećarski proces privatizacije, a prave vajde od njega videli nismo. Malo ko u zemlji može da sabere koliko smo novca od te rasprodaje skupili, a još manje je onih koji znaju gde je taj novac završio. Jasno je samo da nije tamo gde je bilo najpametnije uložiti ga. I može da se nabraja do sutra spisak promašaja i loših poteza, koji su nas skupo koštali dodatnog zaostajanja.
Naravno, nikad ne može da se zanemari činjenica što je Sloba Milošević za deceniju svoje apsolutne vladavine ostavio Srbiju u dronjcima. Opustošenu ratom, sankcijama, prokazanu i poniženu. Ali, ne sme ni da se smetne s uma to što je njegov naopak sistem našao plodno tlo i u postpetooktobarskoj Srbiji. Birokratski aparat upravo je poprimio još veće razmere, jer su apetiti rasli srazmerno brojnosti stranaka uključenih u razne nivoe vlasti.
Uh, toliko je toga rđavo urađeno i u Slobinoj i u postpetooktobarskoj deceniji. I evo nas sad pred „trećom desetletkom“ i domaćim zadatkom koji nam Tadić zadaje. Opozicija će sad sigurno da drekne da je to još jedno Borisovo zamajavanje, kupovina vremena i predizborni trik. Ali, ako ostavimo to po strani, fakat je da je krajnje vreme bilo da sastavimo nacionalni plan. I poređamo prioritete. I ono najvažnije, da se promenimo i počnemo da radimo! Vremena za popravni više nema.
