Izvor: Politika, 24.Jan.2012, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Savetnički autogol
Srbija treba da se ponaša kao stariji brat koji ne obraća previše pažnje na detinjarije mlađeg
Velika prašina se u javnosti Srbije digla kada je pre nekoliko dana Andrej Nikolaidis, savetnik predsednika Skupštine Crne Gore, napisao da bi „civilizacijski iskorak” bio da su predsednik Srbije Boris Tadić, predsednik Srpske Milorad Dodik, i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej, zajedno sa još nekoliko hiljada ljudi odleteli u vazduh.
Nekolicina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << beogradskih pisaca, uz koje se našao i čelnik Narodne biblioteke, pobunili su se zbog medijske hajke na savetnika Ranka Krivokapića. Po njihovom mišljenju, književnik Nikolaidis ima pravo na slobodu mišljenja. Svakako, on to pravo ima kao građanin Crne Gore i književnik. Problem je, međutim, u tome što on nije običan građanin bratske države i nije običan književnik, već je prevashodno državni činovnik. Isto tako, Sreten Ugričić ne može biti na prvom mestu književnik, već je, takođe, državni činovnik Srbije.
Nekoliko puta je pisac ovih redova insistirao na stranicama „Politike” da je državnom činovniku pravo na javno istupanje ograničeno interesima države koja ga zapošljava. Svojevremeno je tako pisao u slučaju Milana St. Protića, tada ambasadora u SAD, koji je smatrao da on kao intelektualac ima pravo da kritikuje predsednika i ministra spoljnih poslova, iako je dužan da stavove države koju ovi oličavaju zastupa. Takođe, nekadašnji državni sekretar u Ministarstvu za ljudska prava Marko Karadžić zavredio je otpust iz državne službe, jednako kao i njegov šef, kada je tog istog šefa, inače rđavog ministra, javno kritikovao. Naime, u državnoj birokratiji vlada načelo hijerarhije i niži činovnik sluša pretpostavljenog. Ako mu se nešto ne sviđa, može mu u četiri oka ili službenom beleškom ukazati, a ako je situacija neizdrživa, presavije se tabak, napiše ostavka, i traži drugi posao. U protivnom, viši činovnik mora smeniti nižeg, jer državu treba da odlikuje usklađeno i efikasno delanje birokratije.
Otuda je i smena Sretena Ugričića na mestu, bez obzira na njegove moguće zasluge kada je u pitanju rad Narodne biblioteke. Postavlja se, međutim, jedno drugo pitanje: da li je Srbija trebalo da podnosi protestnu notu Crnoj Gori? Po mišljenju koje se ovde zastupa, to nije bilo neophodno. Naime, gospodin savetnik je dao autogol, jer pisac ovih redaka ne može zamisliti da razumniji Crnogorci, za koje veruje da su u većini bez obzira na nacionalno opredeljenje, mogu podržati bezumlje jednog državnog činovnika. Štaviše, valja pretpostaviti da bi se oni obrazovaniji zapitali kakva je država u kojoj čovek takve pameti „śetuje” (da je Njegoš samo znao za ovako lepa slova jamačno bi crnogorskijem pisao) drugog čoveka u državi. Ovako, opet će krajnji crnogorski nacionalisti u Srbiji nalaziti opravdanje za sopstveno bezumno delanje; eto, da nije velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma ne bi oni takve gluposti valjali.
Ipak, što se savetnika predsednika Skupštine Crne Gore tiče, situacija je jasna. Čovek nije smenjen zbog toga što se njegov šef slaže sa savetnikovim stavovima. Antisrpski stav na kojem ova dvojica nacionalnih trudbenika grade crnogorski nacionalni identitet nalazi se u srži političke ideologije Socijaldemokratske partije Crne Gore kojoj se R. Krivokapić nalazi na čelu. Ova stranka je uspela, blagodareći srebroljubivom u kriminalu ogrezlom i oportunizmu sklonom delu vrha DPS, da promeni srpsku trobojku (teško im je da promene narodnu nošnju Crnogoraca, jer i ona je u bojama srpske trobojke, iako se sve češće na nogama mogu videti crne čizme umesto belih čarapa) i nametne pesmu Sekule Drljevića (zacelo zbog njegovog antifašističkog delanja do kojeg je crnogorskim socijaldemokratama iznad svega stalo) kao državnu himnu.
Razume se, kada je referendum o odvajanju Crne Gore od Srbije održavan, tada se građanima Crne Gore sa prebivalištem u Srbiji, sa izuzetkom proverenih kadrova kakav je šef Crnogorske stranke u Srbiji, nije dozvoljavalo izjašnjavanje, iako im se porez na imovinu naplaćuje. Naravno, iz SAD i drugih zemalja su dolazili na referendum oni za koje se znalo kako će se izjasniti. S obzirom na broj Srba iz Crne Gore, građana Crne Gore u Srbiji kojima nije bilo omogućeno glasanje, ishod referenduma bio je i ostao sporan. No, svejedno, ova gorka podsećanja ne služe tome da se međudržavni odnosi kvare. Naprotiv, Srbija treba da se ponaša kao stariji brat koji ne obraća previše pažnje na detinjarije mlađeg. Treba raditi na uozbiljenju sopstvene države, na privrednom razvoju, suzbijanju kriminala, te razvijanju građanskih sloboda ne osvrćući se na ono što ne zavređuje pažnju ozbiljnih ljudi. Uistinu, ovaj tekst ne bi bio napisan da nije bilo nepotrebne reakcije Srbije.
Jovo Bakić
objavljeno: 25.01.2012
Pogledaj vesti o: Boris Tadić
