Izvor: Politika, 26.Feb.2013, 00:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premijer
Uistinu, i za socijaliste bilo bi dobro da što pre izaberu novog predsednika stranke
Uskoro će se navršiti deset godina otkako na političkoj sceni Srbije nema Zorana Đinđića. Nedostajali su njegova bistrina, velika radna energija, spretnost i okretnost u domaćoj i međunarodnoj politici, i kuraž da se u jednom trenutku suprotstavi političko-kriminalnim strukturama Srbije. Nažalost, ovu hrabrost platio je glavom. Tek tada mu je većina građana poverovala da je iskreno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mislio kada je u obračun s mafijašima krenuo. Videlo se to po besprimernoj spontanoj masovnosti pratnje do večnog boravišta.
Demokratska stranka i Boris Tadić umeli su da moralni kapital koji je Đinđić ostavio pretvore u politički. Ono što nisu umeli, to je da stanu na put domaćim monopolima, krupnom kapitalu koji od Srbije stvara još siromašniju zemlju nego što inače jeste. Naime, i dan-danas potrošači u Srbiji kupuju skuplju robu po radnjama, velikim i malim, nego u Nemačkoj. Da nema s proleća relativno jeftine zelene pijace, ovde bi ljudi masovno umirali od gladi. Građani su trpeli, sve se nadajući da će DS smoći snage i hrabrosti za obračun sa onima koje je Savet za borbu protiv korupcije, kojem se na čelu nalazila hrabra i čestita, a danas nažalost pokojna Verica Barać, označio kao glavne proizvođače korupcije. No, nije bilo ne samo hrabrosti već ni želje za taj obračun, jer suviše su ljudi iz te stranke, kao uostalom i iz svih ostalih stranaka, i sami bili u službi krupnog kapitala. Privredno-politička oligarhija se ukorenila i zavladala Srbijom.
To je ono što je manje ili više znano svima u Srbiji i zato je DS, naposletku, i izgubio prošle izbore. Ono, međutim, što je donedavno bilo nepoznato, bar piscu ovih redaka, bila je činjenica da se šef SPS-a sastajao sa ljudima osumnjičenim da se nalaze među mafijašima svetskog ranga, a da je to vrh DS-a godinama znao i ništa povodom toga nije preduzimao. Štaviše, i neki iz vrha DS-a, među najcenjenijim političarima na domaćoj političkoj sceni, priznali su da su se viđali sa istim ljudima. Naravno, viđanje s mafijašem ne znači da je i onaj koji se s njim viđao mafijaš, ali politička cena se za to mora platiti, pa čak i u Srbiji, koja prašta i neoprostivo. Osim toga, da li se neko video samo jednom ili više puta ili često viđao? Načelno, kada političar prizna da se video jednom ili dvaput, može se pretpostaviti da je to bilo češće.
No, da li se radi samo o viđanju? Ko se sve na političkoj sceni Srbije viđao sa izvesnim bogatašem iz Kotora i zašto? (Za crnogorsku javnost bi uputno bilo da sazna ponešto o vezama kotorskog bogatuna s tamošnjim političarima!) Zbog čega je javnost upoznata samo sa Dačićevim viđanjem s njim a ne i sa ostalim? Sadržaji onih 130 diskova moraju se predstaviti javnosti, pa makar ceo politički sistem otišao u prah i pepeo. Kakav je, neće biti nikakva šteta ako nestane.
Postavljena pitanja zanimaju javnost i na njih će se u narednim danima, nedeljama i mesecima odgovarati. Ono što se sada zna odnosi se na činjenicu da se premijer Dačić viđao s brodovlasnikom i trgovcem bananama, ali i da je dotični trgovac, takođe, kljukao bananama Dačićeve najbliže saradnike, to jest šefove kabineta i premijerovog savetnika za nacionalnu bezbednost. Da li bi premijer, možda, trebalo da ponudi ostavku samo zbog ovih činjenica? Naime, zar nije prvo kao ministar unutrašnjih poslova i prvi potpredsednik vlade (2008–2012) a onda i kao premijer i ministar unutrašnjih poslova ugrozio nacionalnu bezbednost, ako se prvo sam viđao s potencijalnim mafijašem najvišeg ranga, a onda i ako se njegov savetnik za nacionalnu bezbednost sa istim često sastajao? Nije li bezbednost zemlje ugrožena ako ministar unutrašnjih poslova istom čoveku poklanja mobilni telefon koji se ne može prisluškivati? Uopšte, zbog čega bi ministar unutrašnjih poslova poklanjao bilo kome takav telefon? Zbog banana? Doista, premijer i ministar unutrašnjih poslova, zajedno sa svojim savetnikom za nacionalnu bezbednost i šefovima kabineta, izaziva strah građanstva. Najmanje što bi „naš Čerčil ili De Gol”, kako ga Vesna Pešić onomad nazva, mogao da uradi jeste da prizna svoju političku smrt, ponudi ostavku na sve javne funkcije, i kao običan građanin sačeka moguće podizanje optužnice. Uistinu, i za socijaliste bilo bi dobro da što pre izaberu novog predsednika stranke, jer da li je uputno da vas vodi politički mrtvac? Naime, čak i kada optužnica protiv Dačića iz nekog razloga ne bi bila podignuta, navedene činjenice su toliko kompromitujuće da bi nastavak njegove političke karijere u bilo kojoj civilizovanoj državi bio krajnje neverovatan. Nažalost, uvek se postavlja pitanje: da li je Srbija dovoljno civilizovana?
Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
objavljeno: 19.02.2013.
Pogledaj vesti o: Boris Tadić
