Izvor: Politika, 22.Sep.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomoran sam na mog prijatelja Ivkovića
Selektor reprezentacije Turske govori o „trenerskim gromadama”, „oružanim pljačkašima iz Fibe”, nagradi za srebrnu medalju (svaki od 21 člana reprezentacije dobio stan od 150 kvadrata), postupku Borisa Tadića koji ga je dirnuo u srce…
Bogdan Tanjević je počinjao da peče trenerski zanat u vreme kad se kovala prva zlatna medalja u istoriji naše košarke (svetsko zlato u Ljubljani 1970) a ubrzo (1974) bio je pomoćnik selektora Mirka Novosela a zatim i selektor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (1981) „srebrnog” tima na Evrobasketu 1981. u Pragu. Odmah posle te medalje se rastao sa Savezom, zato što je trenersku karijeru nastavio u Italiji (KSJ je imao praksu da klupski trener ne može da bude selektor). Danas, posle 40 godina trenerskog staža, on je drugi na svetu, kao selektor Turske koja nas je izbacila u u polufinalu u kome je presudila jedna lopta.
Ako se ima u vidu da je proletos bio narušenog zdravlja i da je njegovo učešće bilo pod znakom pitanja, može se reći da je i pre šampionata postigao uspeh…
Povodom ideje selektora naše reprezentacije da KS Srbije pismom ukaže Svetskoj košarkaškoj federaciji (FIBA) na „sudijsku krađu u polufinalu s Turcima”, Tanjević je, navodno, u jednoj izjavi odbrusio Ivkoviću. Sada, bez namere da se upušta u to ko je u pravu, hteo je za „Politiku” pre svega da naglasi ovo:
– Novinara ima raznih, kao što i trenera ima raznih. Ja sam rekao prvi Dudi (Ivkoviću – prim. aut) pre nekoliko godina: „Vrati se bre kući, vreme je”. Pričali smo o tome pre pet godina dok je radio u Moskvi, kod njega u stanu, na večeri s njim i njegovom suprugom Nenom. Pa kakav je to čovek i domaćin, sin mu ima temperaturu 40 stepeni, a on mi ipak posveti pažnju.
Ljubomoran sam na njega koliko dobrih igrača ima u Srbiji i koliko talenata još stoji u redu. Mi smo prijatelji i to ćemo ostati.
Da ostavimo suđenje po strani, ali Fiba je ipak donela jednu odluku koja je uzburkala strasti?
–Ljudi u Fibi se bave perifernim stvarima a ne pada im napamet da promene to da se polufinale i finale igraju u dva dana. Ali, zato su u jednom danu uspeli da donesu katastrofalnu odluku o proširenju Evropskog šampionata sa 16 reprezentacija na 24, a sve to je posledica trgovine glasovima za izbor predsednika evropskog ogranka Fibe (FIBA-Evropa – prim. aut), a glavni „igrač” je Nar Zanolin koga vrlo dobro znam još dok sam radio u Italiji. Pa to što oni rade je smešno i žalosno. Zašto su se igrale kvalifikacije, zašto su neki lomili ruke i noge, a sad puj pik ne važi… Dalje, ja sam još posle Svetskog prvenstva 2006. u Japanu predložio Fibi da se proširi broj igrača sa 12 na 14, imajući u vidu kakvim se sve naporima izlažu igrači za devet dana, da je recimo prošli finale protekao bez jednog Paua Gasola koji se teže povredio. E, to moje pravilo će početi da važi od 2013, za njega treba sedam godina…
Zar Vam se ne čini da je „trgovina glasovima” prejaka optužba?
– Znam ja vrlo dobro šta se događa. Pa zar je moguće da Island, koji osim onih oblaka od vulkana ne znam šta je uradio, šta on predstavlja u košarci, ima predsednika Fiba-Evrope (Olafur Rafnson – prim. aut) a da u Bordu nije bilo mesta za jednog od najboljih evropskih igrača svih vremena Predraga Danilovića. To je organizovana pljačka. Protivkandidat tom Islanđaninu bio je predsednik Košarkaškog saveza Turske (Turgaj Demirel – prim. aut) koji je toliko učinio za košarku da je zaslužio spomenik. Sećam se, kad sam bio pomoćnik Novoselu u reprezentaciji Jugoslavije, 1974. godine sam vodio B selekciju u Turskoj protiv njihove A selekcije i glatko smo ih dobili. A danas je Turska druga na svetu s federacijom koja je jedna od najbolje organizovanih na svetu. Za dve godine otvoriće svoj košarkaški centar sa 80.000 kvadrata, za sve selekcije, sa četiri dvorane za trening, bazenima, saunama… I takav čovek treba da bude konkurent s nekim tamo s Islanda. Košarku koju ja znam napravio je Bora Stanković s onom divnom ženom iz Fibine kancelarije Ursulom Frank, pa tek onda je tu zaslužan Vilijam Džons, prvi generalni sekretar Fibe.
Šta biste popravili u vođenju košarke?
– Postoji nekoliko centara moći koji vuku na svoju stranu, Fiba, Fiba-Evropa i Evroliga, i fali nam još četvrti pa da budemo razbijeni kao boks gde se ne zna ko je prvak sveta. Bolje je kad postoji jedna centralna ideja, da svi idu u jednom pravcu. Kavga ne ide ni u čiju korist, kao što nije išla ni ona naša koja je rasturila onu divnu zemlju. Ja sam čitav život u mirovnim gestovima, stalno nešto pregovaram. Košarka je bila i ostala najbolji jugoslovenski proizvod i tvrdim i danas da su ljudi poput Popovića, Stankovića, Šapera, Nikolića, Kristančića i drugih vodili zemlju umesto košarke, Jugoslavija bi danas bila vodeća sila u Evropi. Naredne košarkaške generacije, pa tako i moja, učile su od njih i zanat i život.
Ispada da su treneri neka vrsta avangarde, da oni stalno ukazuju na nešto, stalno kritikuju?
– Ja 40 godina proizvodim vrhunsku košarku pa dobro znam šta su njene ključne vrednosti. Kad je reč o trenerima, stalno ističem da su stručnjaci, poput Ivkovića, Maljkovića, Pešića, Ivanovića, Sagadina i njima sličnih, prave trenerske gromade. Potrebno nam je jedinstvo delovanja jer košarka nam je svima dala hleb, od nje smo dobili te silne đavolje pare oko kojih se sve vrti. Sad treba da joj se odužimo. Ja, recimo, imam dva stana u Trstu, dva stana u Istanbulu, kuću na moru… Svi smo dobro naplatili to što smo radili u košarci. Zato mi je krivo što su neki treneri u senci, a ima ih mnogo sjajnih u Srbiji i van nje koji krvavo rade i stvaraju igrače a onda tamo neki Tanjević može da kaže da je on napravio te igrače s kojima žanje uspehe.
Da se vratimo Svetskom prvenstvu (poredak SAD, Turska, Litvanija, Srbija…), da čujemo Vašu ocenu?
– Četiri reprezentacije su na vreme podmladile sastave i sve četiri se našle u polufinalu. Siguran sam da Amerikanci ne bi dobro prošli da nisu došli s mladima, jer mladi igraju sa željom, bez kalkulacija. Litvanci su lane napravili carski rez i nisam verovao da mogu do medalje već sada. Komotno su izgubili od Amerikanaca u polufinalu pa Srbija posle iscrpljujuće borbe s nama nije mogla bolje da prođe u borbi za bronzu. Inače, Srbija je jača barem za 10 poena od Litvanije. Amerikanci su igrali po principu trči i šutiraj, to nije taktički bila briljantna igra, jer tu ko prvi uhvati loptu taj šutira. Nas su tako pobedili, jedan šutne a onda svi idu na skok. Najbolju košarku su igrale Srbija i Turska.
Kako je država Turska nagradila svoje košarkaše?
– Pre svega, KS Turske je od države dobio 120 miliona dolara za organizaciju šampionata, što dovoljno govori koliko je ovaj događaj ozbiljno shvaćen. Svako od nas iz stručnog štaba i igrača, ukupno 21 član, nagrađen je stanom od 150 kvadrata u Istanbulu.
Posle svakog meča domaćina predsednik Turske Abdulah Gul je ulazio u svlačionice oba tima s predsednikom gostujuće zemlje. Kakav je bio susret sa Borisom Tadićem?
– Dirnut sam gestom predsednika Srbije koji je ušao u svlačionicu reprezentacije Turske posle polufinala i posebno se obratio meni. Posle me je nasamo pitao za zdravlje i ponudio mi bilo kakvu pomoć ako mi ikada zatreba.
Kakvi su Vam planovi?
– Meni i mojoj porodici je lepo u Istanbulu. Ostajem u reprezentaciji Turske ako me zdravlje posluži. Ako budem u kondiciji, dogodine na Evropskom prvenstvu u Litvaniji biću pomoćnik novog, mladog selektora, a to će biti Orhan Ene. Posle zdravstvenih problema koje sam imao proletos dosta dobro sam podneo šampionat, a moram da istaknem da su me igrači odlično slušali i hvala im na tome.
Aleksandar Miletić
----------------------------------------
Čitam „Politiku” od 16. godine
– Od 16. godine čitam „Politiku”, koja se posle onog mračnog doba opet uozbiljila. U ono vreme to je bio list ravan najboljim evropskim listovima, kao što je italijanska „Republika” koju takođe rado čitam. Drago mi je da „Politika” sve više liči na sebe – kaže Tanjević.
objavljeno: 23.09.2010.
