Izvor: Politika, 31.Okt.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kampanja zbunjivanja
Prostor zvaničnog ćutanja Beograda popuniće „patriotske snage“ koje i dalje drže da je svaki pokušaj učešća Srba u političkom životu Kosova izdaja, priznanje šejtanske tvorevine zvane država Kosovo
Kosovski Srbi ponovo su stali u red čekajući da im poštar iz Beograda donese odgovor na dilemu: da li da učestvuju na prevremenim kosovskim izborima ili ne.
Da se stvari posle onog rezolucionog susreta Ketrin Ešton i Borisa Tadića u Briselu nisu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rezolutno promenile, ne bi bilo nikakve dileme. Predsednik, Vlada ali i Sveti sinod, koji nije propuštao da se oglasi na ovu politizovanu temu, godinama su slali identičnu poruku: „ne“.
Jedino je LDP, biće paradoksalno, štiteći Ustav i njegovu preambulu i protiveći se pregovorima o statusu, govorio „da“.
No, iako su postbriselske okolnosti danas očigledno drukčije, i predsednik i Vlada klone se da kosovskim Srbima pošalju uputstvo ili barem upute bratski savet.
To samo znači da će prostor zvaničnog ćutanja popuniti „patriotske snage“ koje i dalje drže da je svaki pokušaj učešća Srba u političkom životu Kosova izdaja, priznanje šejtanske tvorevine zvane država Kosovo.
Crkva će, ako nastavi po starom, uputiti hrišćanski apel. Ne, ne i ne. Posebno ako ga potpiše nadležni v. d. vladika raško-prizrenski.
No, vratimo se svetovnoj konfuziji oko izlaska Srba na izbore.
Da li je učešće Srba na glasanju davanje legitimiteta kosovskoj nezavisnosti, što je poodavno najjači argument naših renesansno-patriotskih umova?
Ne mislim da jeste. Posebno ne posle zajedničke rezolucije Srbije i EU.
Da li šifra „bojkot“, koja bi daljinskim upravljačem bila odaslata iz Beograda, može da koristi Srbima na Kosovu? To je komplikovaniji deo priče zbog koga zvanični Beograd i beži u blagosloveno ćutanje.
Jedno su Srbi severno od Ibra, drugo je njihova većina južno od reke. Kako onda priznati da se srpsko kosovsko ocilo deli na pola? Kako sačuvati nacionalno jedinstvo i pomiriti interese dve srpske kosovske zajednice koje su – možda je bolno priznati – sve udaljenije?
Srpskim radikalima na severu svaki bojkot izbora odgovara. Biće da su naučili lekciju kosovskih Albanaca koji su godinama, pa i decenijama, ignorisali sistem države u kojoj žive da bi naposletku ostvarili svoj cilj – otcepljenje.
Problem je što su Srbi u Kosovskoj Mitrovici nestrpljivi. Lokalni partijski lideri su se promenili, ali suštinsko raspoloženje nije. „Severni Srbi“ bi hteli sve, odmah. Što ne ide.
Čak guraju prst u oko Beogradu, sve misleći da će „centralu“ držati kao taoca. Da će Beograd nastaviti da se svađa sa pola sveta dok se oni kao neki sartrovski „lebdeći ljudi“, koriste bezvlašćem. Neće. To bi Tadić i drugovi trebalo smelo da im kažu. Šteta što ćute.
Srbima južno do Ibra bojkot je katastrofa. Ti ljudi, većina Srba na Kosovu, nemaju mnogo opcija: ili će učestvovati u političkom životu zemlje na kojoj žive, ili će sami sebi presuditi da tu zemlju napuste.
Beograd se međutim ne izjašnjava. Ispada da su neke kapitalne odluke hrabro donete – spremnost na pregovore sa Prištinom – ali bi srpski političari da ih nekako prikriju, barem za neko vreme.
Hrabrost iskazana „velikim korakom“ u Briselu trebalo bi da podrazumeva hrabrost „malih koraka“ koji predstoje. Ne samo prema Prištini, već i prema Srbima na Kosovu uopšte.
Pošto je podignuta rampa oko kandidature, očekujem hrabrost i povodom zvaničnog stava oko ponašanja kosovskih Srba uoči izbora.
Ne bih da iz gromoglasnog ćutanja izvlačim zaključak da nadležni još uvek nisu sigurni šta hoće sa Kosovom, šta od Kosova.
Rubikon je pređen. Nema mesta vrludanju kao do sada: Koštuničin Beograd je 2001. pozvao kosovske Srbe da glasaju, tri godine kasnije nemušto „da“ ostalo je u senci rastućeg „ne“, što je kao koabitacioni stav ozvaničeno 2007, iako je deo „nepoćudnih“ Srba izglasao poslanike za parlament u Prištini.
Koje su bile posledice besmislenog ignorisanja stvarnosti? Ne samo predizborne. Mogu li Srbi tako išta da dobiju?
Sve me podseća na vreme održavanja donatorske konferencije o Kosovu. Umesto da savetuju Srbe da prijave projekte i uzmu novac – jer bi ga svakako dobili, ako ne zbog kvaliteta ono zbog pariteta – Beograd ih je savetovao da se drže po strani.
Kočija je prošla pored njihove kuće.
Oliver Ivanović, državni sekretar fantazmagoričnog Ministarstva za KiM – to je otprilike isto kao kada bi imali Srpsko okeanografsko ministarstvo – izjavljuje da je Vlada Srbije zatečena raspisivanjem kosovskih izbora, pa nema vremena da ustanovi šta bi bilo dobro za Srbe i Srbiju. Da izađu ili ne. To be or not to be?
Vlada zatečena! Godinama oko toga nije bilo dileme jer je bilo više nego jasno šta je dobro za Srbe i Srbiju: da ne izađu i ne glasaju jer bi u suprotnom priznali kosovsku nezavisnost.
Ispada da više nije tako. Zaboravimo na tren generala čiji su lik i (ne)delo procenjeni na 10 miliona evra. Rampa EU podignuta je i zato što je Beograd prihvatio da razgovara sa kosovskim Albancima.
Nije to priznavanje kosovske nezavisnosti, mada nema sumnje da u EU recepturi srpske integracije ima poprilično anestezije.
Dakle, ako baš ne moramo da kažemo da je car go, moramo da stanemo iza paravana. Da, recimo, savetujemo kosovske Srbe da se za svoja prava bore tamo gde žive. U Prištini, a ne u Beogradu.
Ali, po rečima nadležnog državnog sekretara, Vlada ne zna kakva predizborna uputstva da uputi. Pošto je Vlada i dve godine posle proglašenja kosovske nezavisnosti „zatečena“, deluje neodređeno.
Ne baš. Nagoveštava zaokret, pa je od rezolutnog „ne“ dospela do ćutnje. Očito se plaši da zaokret ne bude nagao. Šta bi, pobogu, pomislili o Vladi koja juče misli jedno, a danas drugo?
Kako nisam pobornik kontinuiteta prethodne kosovske politike, s kojom je Tadić valjda definitivno raskrstio u Briselu, pozdravio bih zaokret po ovom pitanju.
Dobro je da Srbi izađu na kosovske izbore. Dobro je da utiču na svekoliki život tamo gde žive. Nije dobro da o njihovom životu odlučuju oni koji na Kosovu ne žive.
Pamtim kako mi se u Gračanici žalio muškarac koji se odazvao savetima iz Beograda i napustio kosovske policijske snage. Onda pet meseci nije primio platu. Pa se predomislio. Ponajviše da bi mogao da hrani svoje četvoro dece. U međuvremenu je zaključio da se Srbi oko njega bolje osećaju kada ih štiti uniformisani Srbin, a ne samo uniformisani Albanac.
Zar to nije uverljiv demanti sekretara Ivanovića koji kaže da Srbi „nisu u stanju da samostalno donesu odluke“. Šta to znači? Da su kosovski Srbi nedotupavni, da ne umeju da prepoznaju svoje interese? Da ne znaju da žive bez svetovnih i duhovnih tutora iz Beograda?
Nema straha od „brzih odluka“. Ima prostora strahu od glupih, neracionalnih odluka. Onih koje je Beograd godinama diktirao kosovskim Srbima, a oni ih strpljivo čekali i gotovo bespogovorno ispunjavali.
Nadam se da su prošla ta vremena. I ovde, i tamo.
Kakve veze ima da li su izbori vanredni ili redovni? Kakve ima veze da li će se održati u decembru ili u zakazanom terminu 13. februara?
Beograd je dužan da kosovskim Srbima kaže da odluče onako kako misle da je za njih najbolje. I severno i južno od Ibra. Vreme je da se prekine kampanja zbunjivanja.
Boško Jakšić
objavljeno: 31/10/2010
