Izvor: NoviMagazin.rs, 18.Apr.2019, 18:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Intervju Boris Tadić: Vučić vlada strahom

Biće ovo duga politička borba za promene i mora se imati strpljenja, ali treba biti spreman na promenu vlasti kad okolnosti sazru; to sam rekao i svojim koalicionim političkim prijateljima i opozicionim prijateljima iz protesta, kaže Tadić za Novi magazin

Razgovarala: Jelka Jovanović

Uplašio sam se da ćete me pitati koliko je tačno ljudi bilo na protestu u subotu jer vidim da je Vučić uspostavio jedan novi standard da broji ljude “u glavu”, i još >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << se i hvali time što broji ljude kao ovce u stadu. To je zastrašujuće jer se tako pravi policijska država u kojoj se kontroliše svaki čovek. Tako šalje implicitnu pretnju svakom građaninu koji dođe na protest da ga je video i da na mestu predsednika države imamo Orvelovog Velikog brata, što pokazuje ekstremno opasan karakter ove vlasti, kaže na početku razgovora za Novi magazin predsednik Socijaldemokratske stranke Srbije Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i DS, odgovarajući na pitanje o utiscima sa subotnjeg protesta “Svi kao jedan – jedan od pet miliona” u Beogradu.

“Ko želi na brzinu da dođe do promene političkog sistema, prosto je naivan. Ovo je dugoprugaška trka i zahteva ozbiljno strpljenje, ali i spremnost na promenu vlasti kad okolnosti sazru. To sam rekao i svojim sagovornicima iz opozicije. Tako je bilo i 5. oktobra; vlast Slobodana Miloševića je promenjena tog dana, ali su do te promene doveli svi protesti devedesetih”, objašnjava Tadić.

*To izgleda kao dug hod?

Da, Vučić je za ovih sedam godina zaveo specifičnu strahovladu. On ima patološku potrebu da bude istorijska ličnost, a smatra da mu je najkraći put do ispunjenja te ambicije upravljanje strahom, silom i uzurpacijom svega: od državnih institucija i medija preko kompanija, pa sve do svakog restorana i trafike. Sve gde ima novca i moći, Vučić, njegova braća, kumovi i prijatelji preuzimaju i zbog toga borba protiv ovakve politike i autokratije – koja ima i pervertiranu podršku političara Evropske unije koji očekuju da im Vučić na Kosovu isporuči sve što je obećao – zahteva mnogo strpljenja i mudrosti, a kada dođe trenutak za promene, mnogo odlučnosti. Ali, držaćemo ga u neizvesnosti kad će, šta i kako biti.

*Kao čovek s velikim političkim iskustvom, možete li da komentarišete poteze vlasti kao što je najava štrajka glađu funkcionera SNS, koji su i državni funkcioneri, i potom zauzimanje skupština?

Tu mnogo više pomaže moja profesija kliničkog psihologa nego moje višedecenijsko političko iskustvo. Ovo je, verovatno, prvi put u političkoj istoriji sveta da vlast kroz groteskne likove Vulina i Vesića, kojih se čak ni Domanović ne bi setio, preti štrajkom glađu opoziciji, tražeći valjda njenu ostavku. To je prvorazredna ludost jer ostavku može dati vlast, a ne opozicija.

Još je veća ludost da poslanici i odbornici vlasti zajedno s vojskom “brane” institucije od izmišljenog državnog udara, koji po definiciji samo ta ista vojska ili delovi te iste vlasti mogu i da izvedu, a ne opozicija. Uostalom, oni se sve vreme od 2012. ponašaju kao da su opozicija, pa i ne čudi što stalno ponavljaju sve što opozicija kaže i zamenjuju teze. Tako opozicija započne proteste protiv nasilja vlasti, a onda vlast organizuje skup “Stop nasilju”. Taktika koju vrte kao pokvarenu ploču jeste da sve za šta opozicija optuži vlast, oni optuže opoziciju. Računaju na to da će se u okolnostima kontrole medija njihova optužba dalje čuti, ali ne računaju na to da su, zapravo, sve komičniji i da je to očigledna propaganda očajničkih poteza koju primenjuje svaka diktatura pred svoj kraj. Da ovo što nam se dešava gledamo na filmu, grohotom bismo se smejali, ali je nažalost zastrašujuća činjenica da ovu Vučićevu tragikomediju mi zbilja živimo.

Doskoro sam mislio da nam se sve dešava baš kao u čuvenom filmu “Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja”, a sada vidim da smo svi zajedno napredovali do ”Top liste nadrealista”. Ko zna u kom jendeku ćemo završiti do kraja Vučićevog mandata.

*Ako ministar odbrane i zamenik gradonačelnika štrajkuju glađu, oni time dovode sopstveni život u pitanje, ali i funkciju koju obavljaju i instituciju koju vode. 

Štrajk glađu je politički protest, čiji je krajnji ishod potencijalno fatalan ukoliko je onaj koji štrajkuje uveren da njegova žrtva može suštinski promeniti okolnosti zbog kojih štrajkuje. Ko danas u Srbiji veruje da su Vesić i Vulin bili spremni i na taj fatalni ishod kao čuveni Bobi Sends, koji je umro za svoje ideale? Baš niko, pa čak niko ni od glasača SNS-a. Njima je još onomad njihov tadašnji predsednik Tomislav Nikolić objasnio da se, posebno za naprednjačke ideale vlasti, može štrajkovati glađu, a da se krka i pije. Samo je potrebno teatralno ležati u bolničkom krevetu ili u Skupštini i gledati u nebesa, a nešto kasnije tu lakrdiju laži proglasiti verskim postom.

Dakle, ovaj metod naprednjačkog osvajanja vlasti odvratnim laganjem i primitivnim glumatanjem davno je ustoličen.

Sasvim drugo je pitanje što bi stručne službe u ovoj zemlji morale odmah da ih sve zajedno na čelu s Vesićem i Vulinom proglase poslovno nesposobnim osobama kojima je potreban svojevrstan stručni nadzor jer svojim najavljenim činom dovode u pitanje bezbednost ljudi i institucija koje vode.

*Sve se više javno naglašava urušavanje institucija. Kako vi danas vidite funkcionisanje čitavog sistema?

Mi smo teškom mukom nakon 5. oktobra formirali nezavisne institucije, uspostavljali njihov kredibilitet u društvu krhke institucionalne svesti, ali danas moramo konstatovati da je sve to što je predstavljalo temelj demokratizacije Srbije potpuno skršeno i podvedeno pod potpunu kontrolu režima i autokratiju Aleksandra Vučića. Obesmišljen je rad parlamenta jer skupštinska većina beskrajnim predlaganjem istovetnih amandmana i salvama pretnji i uvreda suspenduje svaku debatu. REM je postao politička batina vlasti, a ne regulatorno telo, a pod kontrolom su i državna revizija, ombudsman i druge institucije. Još se pomalo odupire Fiskalni savet, i to samo onda kada im posle određenog vremena postane neprijatna preterana saglasnost s vlašću.

*Deo javnosti zamerao je i vama da ste kao predsednik Srbije i DS uzurpirali institucije i vlast, to se kratko kaže “žuti su za sve krivi”. Kako sagledavate vreme vlasti, ne poredeći ga sa sadašnjim vremenom nego sa onim što se moglo uraditi, a nije, i zbog čega nije?

Dovoljno puta sam u poslednjih sedam godina odgovorio na to pitanje i smatram da ukoliko bih svaki put iznova to činio, samo bih davao dodatnu snagu postojećem režimu u Srbiji. Ko izjednačava moj način upravljanja zemljom i institucijama, ukupnu atmosferu u društvu i nivo demokratije s Vučićevom autokratijom, radi direktno za Vučića. Nikada nisam uzurpirao vlast u ovoj zemlji niti preuzeo nadležnosti bilo koje institucije izvan zakona koji definišu i nadležnosti predsednika Republike.

Okolnosti su bile takve da se uradilo više nego što se moglo iako manje od potrebnog. Mi smo vršili vlast u vreme svetske ekonomske krize, međunarodnih izazova kao posledice našeg neodustajanja od legitimnih interesa Srbije na Kosovu, antievropske, nacionalističke i agresivne opozicije koja je sve vreme imala gotovo istu podršku kao i vlast itd. U borbi sa svim tim izazovima nikada nam nije izgovor bila bivša vlast devedesetih i činjenica da smo morali da gradimo sve ne od nule nego daleko ispod nule i u svemu smo imali daleko bolje rezultate od ove vlasti. Nabrajanje bi nam uzelo previše vremena, ako baš želite, o tome možemo da imamo poseban razgovor.

*U to vreme počeli su pregovori s Kosovom. U prošlom razgovoru rekli ste da će sveobuhvatni sporazum biti potpisan do marta, ušli smo u april, stižu izbori za Evropski parlament. Kako procenjujete dalji tok pregovora i koja će biti platforma DS za kosovsko pitanje?

Kosovsku agendu danas nije moguće predvideti jer međunarodna zajednica koja je nametala mart kao vreme za potpisivanje takozvanog sveobuhvatnog sporazuma u međuvremenu je izgubila jedinstvenu koncepciju rešenja za Kosovo, a sada su i došli izbori za Evropski parlament, nakon čega će biti ustoličena nova Evropska komisija, a samim tim i međunarodni pregovarači.

Što se ujedinjene Demokratske stranke tiče, platformu za Kosovo bi u skladu s novim okolnostima tek trebalo da definišemo, polazeći, naravno, i od Plana četiri tačke koji sam izneo kao platformu pred kraj svog predsedničkog mandata. Nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, kojim je Vučić uspostavio pravni sistem nezavisnog Kosova i na severu pokrajine i nakon što je ova vlast izmestila statusne pregovore na nivou šefova država u Brisel, manevarski prostor Srbije dramatično je sužen.

Uostalom, teško je ponuditi jasnu platformu u okolnostima Vučićeve netransparentne kosovske politike jer niko sa sigurnošću ne može znati ni koja je tačno pozicija Srbije u ovom trenutku i šta se za ovih sedam godina i kako pregovaralo i obećavalo iza kulisa.

*Došli smo do DS. Uskoro će prvi korak ka ujedinjavanju. Na kojim programskim osnovama ćete insistirati i šta ćete konkretno ponuditi građanima?

Osnov programa Demokratske stranke od njenog osnivanja, kao što su izgradnja građanske sekularne demokratije, izgradnja pravne države i evrointegracije, svakako se neće menjati. Neophodno će biti definisanje ekonomske i razvojne politike u novim globalnim okolnostima, uzimajući pritom sve aspekte tehnološkog razvoja i imperativa dovođenja investicija koje korišćenjem faktora znanja u ceni finalnog proizvoda jedino mogu da obezbede ubrzani razvoj zemlje i spreče dodatno zaostajanje čak i za regionom jugoistočne Evrope, što je Srbiju zadesilo tokom mandata ove vlasti koja je zemlju promovisala kao prostor jeftine radne snage. Mi smo postali tržišni raj za proizvođače kablova i čarapa, i sve ono sto smo teškom mukom doveli u domenu auto-industrije i visokih tehnologija u okolnostima najveće krize u istoriji sveta, suštinski je poništeno potpuno pogrešnom strukturom investicija i fasciniranošću sadašnjeg režima prostim statističkim manipulacijama uspeha van stvarnog kvaliteta.

E, zato je Srbija danas, ekonomski i razvojno gledano, na začelju Balkana, a još dalje od visokorazvijenih evropskih zemalja, i to je pored katastrofalne demografije najveći problem zemlje i njene budućnosti.

Tu mantru kako opozicione stranke nemaju programe ubacila je vlast u javni prostor kako bi se zamaglila činjenica da, zapravo, SNS nema jasnu politiku i da im se politika svodi na čistu propagandu. Da bi se zaboravila činjenica da su oni konvertiti koji danas zastupaju jednu politiku, a sutra sasvim suprotnu. I onda ispiranjem mozgova i sećanja dolazimo do toga da stranke koje sve vreme nude jasne programe i političari koji dosledno zastupaju istu politiku celog svog života stalno govore o svojim dobro poznatim programima, dok vlast sedam godina nema jasan odgovor ni na ključna državna pitanja, poput kosovskog.

Svi znaju program i vrednosti DS-a, ali danas niko u Srbiji ne zna ne samo šta je kosovska politika predsednika države nego ni šta se dešavalo u dosadašnjim pregovorima i šta je dogovoreno dosad. Sedam godina u svemu slušamo lažne statistike i propagandu, čiji je upravo ključni deo kako opozicija nema program. Vučiću je jedina politika koju svakodnevno nudi građanima napad na bivšu vlast, a istovremeno opoziciju optužuje da im je jedina politika rušenje njega. Opet brutalna zamena teza.

*Dve od stranaka koje će činiti ujedinjeni DS su u Savezu za Srbiju, SDS nije. Kako će odnosi teći ubuduće, a posebno što će i Dragan Đilas uskoro oformiti stranku?

To je pitanje za Đilasa. U projekat obnavljanja DS-a dobrodošli su svi njeni bivši lideri i vrata su, naravno, otvorena i za Đilasa.

Obnavljanje DS-a svakako nije proces koji je u koliziji sa SZS. Upravo suprotno, jaka DS ojačava i SZS, kao njena članica. SDS ostaje van SZS i demokratska unija koju formiramo je projekat koji teče paralelno, tako da članice naše unije nemaju obavezu da istovremeno budu i članice SZS.

*Koliko vam je sporno što na ovim protestima nastupate i s ljudima koji ne dele iste ideološke stavove? I može li to da se prevede u optužbu – oni žele samo vlast, kako vas vlast i targetira.

Upravo zbog toga značajno je formiranje Demokratske unije jer je potrebno udružiti politički i vrednosno srodne aktere kako bismo ponudili ne samo ujedinjenje prostog sabiranja već i jasnu politiku u čijoj je funkciji to ujedinjenje.

Sa druge strane, potrebna je i saradnja sa svim opozicionim strankama, bez obzira na politički predznak, jer da bismo uopšte mogli da se borimo za različite politike, potrebno je preko toga da se izborimo za demokratske uslove. Danas se Vučićevoj vlasti suprotstavljaju tri ključne formacije: To su građanski protesti u kojima je pored opozicionih stranaka ključno učešće različitih udruženja i istaknutih pojedinaca, javnih ličnosti koji zajedno sa građanima nastupaju u borbi protiv autokratije u Srbiji. Potom, Savez za Srbiju, kao politički entitet, koji čine stranke različitih ideoloških orijentacija i strateških vizija, ali koje su saglasne da je pretpostavka svake budućnosti zemlje demokratija. Na kraju, proces ujedinjavanja u veliku Demokratsku stranku jeste stvaranje užeg političkog entiteta koji građanima, pored ogromnog iskustva u kreiranju politika, nudi jedinstvene ideološke i strateške orijentacije prema Evropskoj uniji i organizacionu i logističku strukturu bez koje nema uspeha na budućim izborima.

A što se optužbi režima da političke stranke opozicije žele vlast tiče, to je još jedan od doprinosa Aleksandra Vučića istoriji ludosti jer političke stranke, između ostalog, i postoje da bi se izborile za vlast kako bi kroz tu vlast artikulisale interese građana koji su za njih u demokratiji glasali.

*Dva od tri zahteva protesta tiču se medijske sfere, onoga što je na neki način u rukama svake vlasti – REM i javni servisi. Na protestima 96-97, pa i uoči 5. oktobra, postojala je konkretna krađa. Izborna. Kako će građani shvatiti da su pokradeni medijskom sferom koja ih dezinformiše? Hoće li shvatiti?

Nadam se da hoće jer onemogućiti građanima slobodan pristup informacijama takođe je vid izborne krađe. Vučićeva vlast je legalna jer, striktno gledano, on jeste osvojio vlast na izborima, ali je pitanje legitimnosti na kakvim izborima i na koji način. Oni su i došli na vlast lažima kojima su uticali na izborni rezultat. Setite se onog spektakla istresanja džakova ispred Skupštine, za koji je tužilaštvo kasnije zvanično utvrdilo da je laž, ali manje-više niko se nije posle na to osvrnuo iako su Vučić i Nikolić tvrdili da, ako ne dođu na vlast, nikad se neće otkriti ko je pokušao krađu glasova.

I ne samo da nikada nisu odgovarali za to nego su po dolasku na vlast započeli proces kriminalizacije Srbije. Pustili su kriminalce iz zatvora, angažovali ih dobrim delom kao horde batinaša, nešto kao SA odred, i oni su pretili ljudima na izborima svuda po Srbiji. Posle toga su preuzeli sve finansijske poluge u zemlji, što je postalo više nego očigledno kupovinom Kopernikusa državnim novcem za basnoslovno višu cenu od tržišne i prodajom PKB-a za zastrašujući mali iznos u odnosu na ono koliko vredi. A kada sprečite slobodno izjašnjavanje ljudi na izborima upotrebom batinaša i pretnjama, izvršite kontrolu medija i finansijsku kontrolu, onemogućite političke stranke i oponente da aktiviraju svoje ljudske i tehničke resurse – onda vaš rezultat nije legitiman.

Vezao je ruke i noge protivnicima, a onda ih pozvao u ring. Takva zloupotreba moći nije pitanje nikakve političke veštine, i to može svako. Mogao sam i ja na takav način da obezbeđujem beskrajne pobede, ali je to pitanje ne samo morala, vrednosti i poštovanja zakona već i želuca. Svakom normalnom čoveku se gadi da se ponaša na takav način. Kad sve to stavite na gomilu, shvatite prirodu Vučićeve autokratske – a mogu da kažem i psihopatske – vlasti, a iz takve nelegitimne vlasti može da nastane samo zlo. Milošević 5. oktobra nije priznao rezultate izbora, ali Vučić građanima nije ni dao mogućnost da se slobodno izjasne na izborima, učinivši građane Srbije podanicima koji, ucenjeni, automatski izvršavaju njegove političke naloge i želje.

*Kako će vas čuti ako se nešto što bi trebalo da bude javni servis ispostavlja kao servis jedne političke stranke, vladajuće?

Preko retkih preostalih nezavisnih medija, društvenih mreža, direktne komunikacije na terenu, protesta…. Ja nemam interes da dolazim na vlast, od 2012. godine nisam se kandidovao ni na jednu jedinu funkciju, ali nikad neću odustati od uticaja na društvena zbivanja u borbi za slobodu i demokratiju. Dužnost je svakog odgovornog građanina da se uključi u tu borbu jer će u suprotnom biti prepušteno huljama da vladaju svima. Suprotstavio sam se njima više puta i više puta ih pobedio na izborima i uvek sam spreman da pomognem pobedi nad ovakvom vrstom političkih kreatura na vlasti: opasnih ljudi, ljudi koji kradu na organizovan način, bacajući klevetu na druge da su lopovi; ljudi koji ugrožavaju živote drugih bacajući klevetu na druge da su nasilnici i ubice; ljudi koji siluju zdrav razum bacajući klevetu na druge da su silovatelji i nasilnici; ljudi koji sve vreme optužuju svoje političke protivnike za sve što oni čine. Mi danas na čelu države imamo trgovca ljudskim dušama koji praktično poziva na nasilje, izazivajući građane koji ga ne podržavaju porukama “hajde, učinite neko nasilje!”. Imamo na čelu države predsednika kome je važnije da “nabavi” argument za svoju propagandu u kojoj pokušava da opoziciju predstavi kao nasilnike, od bezbednosti države i njenih građana.

*Vaša pojava na bini protesta u subotu dočekana je s nešto malo aplauza i mnogo zvižduka, kraj je bio obrnut, manje zvižduka, više aplauza. Kako ste se osećali i kako komentarišete, ako je za komentar takav odnos prisutnih?

To je razumljivo, imajući u vidu strukturu našeg društva i izvesnu političku kulturu ne samo naših političkih protivnika nego i dela građanstva koji je protiv vlasti. Ali, ti zvižduci su dokaz da su tu bili okupljeni slobodni ljudi, ali i toga da mi, za razliku od vlasti, možemo da se obratimo ne samo onima koji nam aplaudiraju nego i onima koji nam zvižde. Očekivao sam, iskren da budem, i da ih bude više i da budu uporniji, oni su se na kraju pretočili u aplauze, što takođe svedoči o značaju komunikacije s ljudima. Opoziciji je od 2012. kontrolom medija gotovo onemogućena komunikacija sa građanima, a dominantna slika o opoziciji kreirana je stereotipima koji su odgovarali samo režimu.

Nije preletač čovek kad napusti stranku već onaj koji ode u protivničku, i to ne zbog promene stavova nego zarad privilegija vlasti. Ja nikada nisam napustio politiku i ideje DS-a kad sam je napustio formirajuću novu stranku sa praktično istim programom i određenim kadrovskim izmenama. Ideji DS-a pripadao sam i pre nego što je ta stranka obnovljena. Svi ljudi koji su bili u opoziciji i pre višepartizma sanjali su takvu proevropsku, građansku, demokratsku stranku i nadali se da će nastati. Kad je nastala, iste godine sam postao njen član, a napustio sam je onda kada sam postao duboko uveren da je prestala da ispunjava ono zbog čega je nastala.

I tu je nastao spor između mene i mojih dojučerašnjih saboraca i onih koji nikada nisu bili saborci nego su bili deo birokratije stranačke nomenklature. To mora da se izmeni za budućnost, moramo da sklonimo tu skramu koja preti da ugrozi ideju, biće svake stranke. Uvek sam se suprotstavljao tom lobističkom, nomenklaturnom sistemu stranačke vrhuške i oni su uvek bili moji iskreni politički neprijatelji unutar Demokratske stranke. Jedan od glavnih zagovornika takve politike bio je i Goran Vesić, koji se sada našao u pravom društvu.

U jednom intervjuu nedavno je rekao da sam bio arheneprijatelj; da, jesam, i nadam se da je sada jasno zašto jesam. Čak i onda kada su mi Vesića nametali, morao sam da nađem način da ga brzo izbacim. I drago mi je što je Goran Vesić rekao kakav je bio naš politički odnos. Brinulo me je što je u jednom trenutku bio šef kabineta Zorana Đinđića, što svedoči da i moji prethodnici nisu uvek imali najbolju kadrovsku politiku, da nisam samo ja bio krhak u kadrovskim rešenjima. Nažalost, slabe tačke u vidu loših kadrovskih rešenja imale su kontinuitet u DS-u. Da, ja sam imao tog Krstića i još neke, a Zoran Đinđić je imao Vesića, Bebu Popovića, Sinišu Malog itd.

Zato na tu slabost moramo da obratimo posebnu pažnju prilikom obnavljanja DS-a, da se ne bi opet desile te strašne koprene koje sam slikovito na jednom GO DS definisao kao buđ na površini slatkog od jagode koju morate da skinete da biste došli do onoga što je zdravo. Ta buđ je ta nomenklatura, birokratska superstruktura koja lobira, uzima vlast i brže-bolje ide za funkcijama koje su lukrativne, profitabilne, gde je neki novac.

Nakon izbora 2012. pitali su me kako to da ja nisam uhapsio Miškovića. Ja sam im prvo rekao da predsednik države ne hapsi niti predsednik države sebe ističe u trenutku kada je neko lišavan slobode jer to rade druge institucije. Vučić je upravo hapšenjem Miškovića za svrhe kampanje i ličnog marketinga započeo rušenje institucija. A uhapsio ga je bez dokaza, na osnovu rezultata istrage vođene u vreme našeg mandata. Ni tada, kao ni u vreme kada je uhapšen, nije bilo dovoljno dokaza, ali mi nismo hteli da rušimo institucije i organizujemo hapšenje zarad podizanja političke popularnosti.

Vučić je tada skršio pravni sistem zemlje i učinio presedan. Koliko god ja mislio da Mišković jeste kriv, to se ne može uraditi tako što se hapsi bez dokaza, time se krši pravni sistem zemlje i pravi uslov da svako u budućnosti bude uhapšen. Neverovatno je koliko takozvani srpski intelektualci, a politički angažovani, nisu videli da je tog trenutka uspostavljena batina nad glavom svakog građanina. Jer, kada čoveka kao što je Mišković uhapsite bez dokaza, makar on finansirao Vučića da dođe na vlast, tog trenutka je uspostavljena batina nad svim građanima, uključujući one koji su potpuno nevini. Jer, Vučić je rekao – “mogu da uhapsim svakoga, ne trebaju mi dokazi!”

Nezaobilazno pitanje su odnosi u regionu. Iako ima susreta, utisak je da su na svim relacijama odnosi BG sa bivšim državama SFRJ zaoštreni ili zahladneli. Skoplje je jedan od ubedljivih primera. Zbog čega je tako?

Pre svega zbog činjenice da su, nažalost, na čelo većine država u regionu došli otvoreni i preobučeni nacionalisti, a njihov instrument održanja na vlasti je stalno održavanje tenzija kako bi stvarali osnov za izvođenje lažnih patriotskih predstava. Dakle, i danas i te kako postoji regionalna saradnja, samo što joj je promenjen cilj i svrha. Od projekta regionalnog pomirenja koji sam pokrenuo kao predsednik države, došli smo do projekta saradnje u regionalnim predstavama, tenzijama, kriminalom i lažnim patriotizmom. Od cilja stvarnog pomirenja u regionu došli smo do cilja održanja nacionalista i lažnih patriota na vlasti po bilo koju cenu.

Kažem po bilo koju cenu jer je igranje tenzijama uvek rizično i opasno i takve predstave uvek mogu da postanu i stvarnost. Pored toga, kad god se maše lažnim patriotskim zastavama, u pozadini se najviše krade.

*Evropska perspektiva Srbije i dalje je samo perspektiva. Očekujete li neke promene posle evropskih izbora ili su potrebni izbori u Srbiji koji bi doneli promene?

Evropska perspektiva ne podrazumeva samo formalno članstvo u EU već, pre svega, određeni sistem vrednosti. U tom smislu, danas smo dalje od evropske perspektive nego što smo ikada bili od početka procesa evrointegracija. Da bi se to promenilo, potrebno je da EU prestane da tretira Srbiju kao državu jednog problema i da zarad rešavanja kosovskog problema u skladu s njihovim interesima žmuri na sve druge probleme.
Pogledaj vesti o: Boris Tadić

Nastavak na NoviMagazin.rs...