Blog: Dragana Djermanović, 02.Sep.2008, 04:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kontekst i edukacija

Morala sam biti prilično motivisana i svakako hrabra pa da započnem diskusiju o svojoj struci, a potom i o kompatibilnim profesijama: novinarstvu, marketingu, propagandi, menadžmentu u širem smislu reči.
Nadala sam se da ćemo polemisati, ukazivati jedni drugima na bitne stvari, uz vrlo poželjne komentare posetilaca "sa strane" koji su objektivni i ne tipični.
Biće!
Zaista verujem da će stvari biti bolje. Zato sam tu. I spremna sam da razmislim o sebi i svom radu, kvalitetu, učinku, uzrocima i što je najbitnije – posledicama.
Dragan Varagić dao je intervju za magazin Biznis, objavljen 09. jula.

Tekst je pod naslovom "Naše firme ne zarađuju na Internetu". I sve to može da ne zasmeta. Međutim, statistike kažu da se pažnja čitalaca zadržava na naslovima, podnaslovima i nadnaslovima. Poznajući g Varagića, sa sigurnošću mogu da tvrdim da je odgovore koncipirao kako bi stimulisao, ohrabrio i ojačao u nameri sve one koji su prepoznali budućnost, ma ne – sadašnjost, svojih kompanija i ličnih satisfakcija on-line. Kada sam pročitala naslov, a posebno podnaslov ("Pitanje je da li i pola odsto kompanija u Srbiji koristi internet komunikaciju na način koji bi im mogao doneti značajnije poslovne rezultate") pokušavajući da se postavim kao prosečni čitalac koji ne poznaje intervjuisanog, razumela sam upravo suprotno (preko interneta se ne zarađuje, samo je mali broj onih koji uspeju da unaprede svoje poslovanje i ostvare profiti putem interneta...), sigurna da Dragan to nije želeo da kaže (čak i da to misli, kako bi nas sve ohrabrio da budemo bolji i samouvereniji). Tek nakon što zakoračimo u svet on – line prilika, Dragan vrlo dobro upakuje i kritike i negativne komentare, ali negativna poruka nikada nije njegova osnovna poruka. 
 


Još jednom, stvari su onakve kavim ih izkomuniciramo, a ne onakve kakve zapravo jesu. Kontekst daje smisao, a ne reči izdvojene iz celine i neophodnog okruženja. A to se zaista često dešava. To se desilo i meni prilikom komentarisanja teksta. Ovu sam grešku prepoznala kao "needukovanost" novinara. Nije da je posledica edukovanosti, ali nedostajao je kontekst da bi moja kritika imala smisla i da ne bi povredila. Nikada mi nije milo kada nekog uvredim, ali to se dešava. Nekad rezultuje dobrim! Nije mi milo ni kada mene neko uvredi, prozove, "bocne", ali to kod mene, pak najčešće rezultuje dobrim.
 


Čitav problem je u ovom slučaju posledica lošeg iskustva. Poruke koje šaljem mediji izdvoje iz konteksta, kako bi uštedeli prostor, popunili baš samo 2 reda, za koja nisu našli adekvatan sadržaj (a nema nikako mesta za tri) itd. Šta znači kontekst i koliko nas sve kao čitaoce, slušaoce i gledaoce obmanjuju tako što izvrću, selektuju možete kroz mnogo primera pratiti za sada jedino u Taboo magazinu. To mediji ne bi trebalo da rade. To nas iz PR-a, dodatno opterećuje, zato što moramo da pratimo, kontrolišemo, autorizujemo, upoređujemo i na posletku odgovaramo svom menadžmentu ukoliko je publikovano nešto što nije rečeno.
 


U delu podele odgovornosti između PR-a i novinara, redakcija je ipak ima više. Uredništvo uređuje (logično), prati, poznaje temu, povezuje, menja i popravlja tekstove PR-a. Od tekstova pravi priču, analizira, uvezuje... I onda je tekst minimalno komercijalan, upotrebljiv a novina ima težinu i legitimitet. PR šalje samo jednu puzlu, uredništvo kompletira sliku. Jedna puzla nije slika. Ali to bi bila laboratorijska situacija. Primer kako treba.


 
I za takvu situaciju nužno je imati dovoljno ljudi u desku (da se bave radom, pisanjem, istraživanjem) koji ne moraju dane i dane da provode na besmislenim događajima, slušajući naše direktore sa, gotovo, uvek istim  pričama, gubeći sate u prevozu. A redakcije nemaju dovoljno ljudi. Ni osrednjih, a nekmoli kvalitenih.
 


E zato kvalitetni novinari (njih nekolicina) imaju super status, idealan i poželjan. Imaju platu, legitimitet, samostalnost; pišu objektivno, analitično. Njihovog se pera bojim! Ne njihovih medija, već  njihovog pera. Zbog njih pišemo bolje tekstove, smišljamo zanimljive proizvode, pravimo kvalitativne analize. Ne zbog onih koji očekuju super sročen, pitak i za copy – paste pripremljen text sa tačnim brojem karaktera prilagođen svakoj mogućoj šlajfni u svim novinama i idealan za 5 sekundi kajrona. A mnogo puta smo svedočili kopiranim saopštenjima čak potpisanim od strane novinara.
 
Kad malo bolje razmislim, ja ni ne želim da radim posao umesto novinara. Ali moram.
 


Mogu ja i da se pohvalim sjajnim kontaktima koje imam u dnevnim novinama, magazinima... ređe na televizijama. Zaista ima novinara koji me neiscrpno inspirišu i koji razumeju 2 neophodne stvari kako bi kvalitetno pisali o bankarstvu: svoj posao (novinarski) i ekonomiju (bankarski). Naučili su me toliko toga... Kažu i ja njih.
 


Ali šta ćemo sa većinom? Kako da popravimo stvari? Gde ko greši? Moramo da otvorimo karte. Inače ćemo svi postati žrtve (i oni kojima pišemo, i vi, i mi) - žrtve našeg "začaranog kruga".
 
E na to stvarno ne pristajem!

Nastavak na Dragana Djermanović...