Izvor: Blic, 21.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spavaju i na podu
Prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici popunjeno je preko predviđenog kapaciteta zbog niskih temperatura, kiše i snega. Hodnici prihvatilišta pretvoreni su u spavaonice za beskućnike, stare i senilne osobe, mentalno bolesne ljude, prosjake, skitnice, alkoholičare, invalide i „sve oni koje niko neće.
Iako je kapacitet prihvatilišta 105 mesta, otkako je zahladnilo u Beogradu tamo je utočište našlo 122 beskućnika. Kako već mesec dana nema slobodnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mesta, zaposleni su bili prinuđeni da iznemogle smeste na neki od dvadesetak dušeka poređanih po betonskom podu duž uskog hodnika među sobama. Najbolje su prošli oni koji su uspeli da ugrabe neki od dušeka u ćošku, pored radijatora, dok se preko ostalih sapliću iznemogli štićenici koji noću šetaju do nužnika.
Ništa lakše nije ni onima koji spavaju u sobama od 30 kvadrata sa 12 kreveta na sprat. Iz gomile ćebadi i izgužvanih čaršava vire ispijena, namučena, uglavnom stara lica štićenika, dok se njihovi „cimeri" jedva mimoilaze probijajući se do svojih ležajeva. Teško je, pričaju zaposleni, ujutru proći kroz te sobe i osetiti neprijatan miris beskućnika od kojih mnogi nemaju naviku da se peru.
I pored svega, štićenici su zadovoljni, samo da se ne smrzavaju i ne gladuju na ulicama.
- Dobro je ovde, hrana je uglavnom dobra, čisto je, ne mogu da se požalim. Bilo bi dobro kad bih mogla zauvek da ostanem, ionako nemam gde da odem. Samo, puno nas je u sobi, ljudi mi traže pare, stalno kradu moje stvari - žali se Milina Đorđević Petrović, štićenica koja je tu već dve godine.
Najživlje je u trpezariji, gde se za osamdesetak mesta tiska više od 120 beskućnika, čekajući pasulj, kupus, nekad i kiselo mleko i paštetu. Ni pribora nema dovoljno, pa mnogi moraju da jedu prstima. Duhovitiji, ipak, pokušavaju da naprave življu atmosferu, a među njima se ističe Živko Mirtić, koga su prozvali „Pevac" jer svakog jutra tačno u 7.00 „ukućane" budi glasnim kukurikanjem.
Iako je ovo privremen smeštaj, do šest meseci dok se ljudi ne snađu, neki ostaju jako dugo jer im je tu toplo i imaju uslove za koliko - toliko normalan život.
- Većina njih nije u stanju da sama privređuje, pa se često vraćaju čak i kad preko leta odu na par meseci - objašnjava Olivera Zelić, stručni saradnik prihvatilišta.
Ljude u prihvatilište dovodi policija, hitna pomoć, centri za socijalni rad, zdravstvene ustanove, prijatelji i rodbina, a često dolaze i sami. Utočište nađu i ona lica koja kod sebe nemaju nikakvu dokumentaciju, čak nije neophodno ni da daju ime i prezime.
- Ranije su, kad čuju da je neko njihov tu smešten, po njega brzo dolazili ili porodica ili komšiluk. Sad se dešava da nađemo ime i adresu osobe koja je došla kod nas, javimo rodbini, ali oni kažu da neće da ga vode jer nemaju gde s njim - priča Prvoslav Nikolić, zamenik direktora prihvatilišta. On dodaje da je, do devedesetih, kapacitet centra bio 80 ležajeva, a bilo je najviše oko 25 korisnika, leti čak i po četiri - pet. Kad je formirano, 1974. godine, bilo je namenjeno prihvatu ljudi sa društveno negativnim ponašanjem, skitnicama i prosjacima. U međuvremenu, pad društvenog standarda doveo je do toga da smeštaj ovde traže i oni od kojih se to ne bi očekivalo, koji su postali beskućnici nakon teških godina koje su za nama. Najviše je, ipak, duševno obolelih osoba koje nisu u stanju da se same staraju o sebi. Do sada je kroz prihvatilište prošlo više od 10.000 osoba. Jedino u našoj državi, ono je postalo nedovoljno za Beograd.
- Trenutno se radi na iznajmljivanju prostora koji bi privremeno služio prihvatu beskućnika, a planira se i izgradnja novog objekta - rekao je Nikolić.
„Luksuz" Vere Lubarde
Među svojim cimerima, veliki problem pravi Vera Lubarda, žena pokojnog slikara Petra Lubarde. Ona uvek zahteva poseban tretman, hoće da noću ostanu uključeni svetlo i tranzistor, što ostalima smeta. Optužuje neke sestre da su je „one razbolele" i traži da je samo određene neguju. Prvoslav Nikolić, zamenik direktora prihvatilišta, kaže da očekuje da se taj problem reši do Nove godine i da Lubardina udovica bude prebačena u gerontološki centar, gde su mnogo bolji uslovi.
Za lekove 60.000 dinara
Gradske vlasti su ove godine za prihvatilište izdvojile više od 100 miliona dinara. Ukućani imaju tri obroka i užinu, zadovoljavajuće higijenske uslove,
kao i primarnu zdravstvenu zaštitu lekara i medicinskih sestara. Problem je, međutim, što lekar u prihvatilištu ne može da prepiše lekove i terapiju, već samo da daje upute za specijalističke preglede, pa grad mesečno daje po 60 hiljada dinara za lekove.
