Izvor: Politika, 02.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Restoran prenet iz Švedske
Uvek sam navijao za malog Davida u borbi protiv Golijata. Male zemlje su mi nekako više prirasle za srce od velikih. Događa se i da se veliki i moćni blagonaklono odnose prema malima. Postoji neka čudna simpatija prema svemu što je manje od uobičajenog.
Tako je i sa malim zemljama: Andora, Luksemburg, Monte Karlo i San Marino. Mali do savršenstva.
San Marino posetio sam nekoliko puta obavljajući novinarske zadatke. Jedna malo ozbiljnija šetnja dovoljna je da se obiđe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << cela država. Da će San Marino jednog dana doći i na moja vrata, nije mi padalo na kraj pameti. A dogodilo se.
Sakrio se nekako, kao što je to u srcu Italije učinio njegov italijanski imenjak. Ovaj naš se zaklonio u velikim zgradama na uglu Cvijićeve, Takovske i nekadašnje Ulice 29. novembra, a danas Bulevaru despota Stefana. "San Marino" je restoran uz koji bi najbolje pristajao pridev – porodičan. Ozbiljno je osmišljen, dizajniran da traje generacijama, ne previše uštogljen. Već kod ulaska jasno je da osmeh koji vas dočekuje neće biti uračunat prilikom izlaska iz restorana.
Slučajnom namerniku je teško da poveruje da se u dnu kompleksa zgrada koje odišu koječime, ali sigurno ne toplom kućnom atmosferom, nalazi restoran kao što je "San Marino". Čovek koji nije upućen ili dovoljno hrabar da istražuje može namah da se zbuni ili čak uplaši. "San Marino" se zavukao između piljarnica, pošte, video kluba i lokala koji često menjaju namenu. Njegovi vlasnici su nekada imali sličan restoran u dalekoj Švedskoj. Odlučili su da se vrate. Sa sobom su poneli i svoj restoran. Poneli su ugostiteljsko znanje, ljubav za lepo i trajno, poneli su želju da naprave nešto što će trajati. Kada je restoran otvoren, odskakao je od sličnih objekata u Beogradu po mnogo čemu. Prošle su godine, a u "San Marinu" kao da se od početnog entuzijazma ništa nije promenilo. Prašina se i dalje čisti kao prvog dana, fleke na stolnjacima nestaju na neki volšeban način. Nijedna sijalica nije pregorela, a konobari se nisu umorili.
"San Marino" je prvenstveno restoran italijanske kuhinje. Dakle, kuhinje koja nije papreno skupa i koja je prirasla ukusu gosta sa našeg podneblja. Pica ima po izboru i koštaju od 260 do 420 dinara. Paste, testenine, staju 340 dinara. Italijanske piroške, kao i tanjir "san marino" (1/2 piroške, pečurke na žaru, trikolori testo) možete poručiti za 420 dinara. Kaneloni su 380.
U "San Marinu" možete da poručite šumadijski ili ciganski kotlet (540), ili pileće medaljone sa "gorgonzola" sosom i mlincima (580). Jedan od specijaliteta kuće koji gosti često naručuju je plank stek (720). Biftek koji se na drvenoj ploči, garniran pireom, zapeče u rerni. Postoje gosti koji godinama dolaze samo da bi ponovo osetili čari ovog specijaliteta.
Odlučio sam da probam nešto malo drugačije. Budući da sam po prirodi znatiželjna osoba, sasvim je logično što me je privukao njihov tanjir iznenađenja. Poručio sam pa – kud puklo da puklo. Iskustvo mi je govorilo da u restoranima iznenađenja ovog tipa mogu biti dvojaka. Na sreću, nisam se pokajao, ako izuzmemo veličinu porcije. "Tanjir iznenađenja" u "San Marinu" je jelo koje bi mirne duše mogle da poruče dve osobe. Ili jedna, ali ješna.
Na "tanjiru iznenađenja" su tri vrste mesa. Pileći, svinjski i teleći file. Na sve to ide sos "bernez" koji se na tihoj vatri lupa od žumanceta, soli, šećera, putera, sirćeta i estragona. Garnira se šampinjonima prodinstanim sa malo luka i pomfrijem. Tu je i druga vrsta sosa od gorgonzole u slatkoj pavlaci. Najveći broj gostiju poruči ovo jelo garnirano prženim krompirićima.
Sećam se, mojih ranijih poseta državici San Marino. Simpatični su, imaju dobra vina. Kao čovek od iskustva mogu sa sigurnošću da potvrdim da se u našem "San Marinu" jede bolje. I to ne samo zbog patriotizma.
Velimir Dejanović
[objavljeno: 02.07.2006.]
