Izvor: Politika, 27.Dec.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slovenački odjek odluke BIA
Tajna služba SOVA nije objavila broj prisluškivanih ali je, posle zakonskih izmena, moguće da će to biti učinjeno
Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana – Srpska Bezbednosno-informativna agencija (BIA), za razliku od Vojne bezbednosne agencije (VBA) smatra da je broj prisluškivanih osoba na godišnjem nivou osetljiv podatak koji može da ugrozi rad tajne službe. VBA je objavila da je prošle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine prisluškivala 35 osoba, dok je BIA formalno ispoštovala zahtev poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića odgovorivši mu da ne postoji poseban dokument sa takvim statističkim podatkom a da oni, po zakonu, nisu dužni da na zahtev poverenika stvaraju novi dokument već da dostavljaju samo postojeće.
Neko od srpskih bezbednjaka, braneći stav BIA, u nezvaničnim kontaktima sa novinarima pozvao se na Natašu Pirc-Musar, slovenačku poverenicu za dostup informacijama od javnog značaja, koja je u Sloveniji 2005. godine odbacila sličan zahtev slovenačkog građanina Mateja Kovačiča za razotkrivanje statističkih podataka o praćenjima lica koja je sprovela SOVA (Slovenačka obaveštajno-bezbednosna agencija). Njegov zahtev je Pirc-Musarova odbacila čak dva puta, prvi put 20. januara 2005. a onda i 3. juna iste godine, sa obrazloženjem da bi razotkrivanje rečenih podataka koje je tadašnje zakonodavstvo označilo kao tajne, bilo u suprotnosti sa zakonom jer bi otkrilo „strategiju” rada tajnih službi, a moglo bi da izazove i „prekid već sklopljenih poslova” .
Ovakva odluka slovenačkog organa bi, međutim, danas sasvim izvesno bila drugačija, stoga argumentacija koja se poziva na slovenački „presedan” kao primer evropske prakse – stoji na lošim nogama. Informacioni poverenik Republike Slovenije Nataša Pirc-Musar je za „Politiku” potvrdila da nije isključeno da bi danas, ako bi neko drugi postavio ista pitanja – donela drugačiju odlukujer je zakon o slovenačkoj tajnoj službi promenjen juna 2005, dakle pet meseci posle njene prve negativne odluke na Kovačičev upitnik, odnosno svega 27 dana posle njene druge odluke o odbacivanju Kovačičevog zahteva. Novi zakon je usklađen sa najnovijim evropskim pravnim normama i za razliku od starog, poznaje „test proporcionalnosti”, što znači da omogućava nekom organu procenu koristi ili štete koja bi nastala razotkrivanjem tajnih podataka za koje postoji veliki interes javnosti.
„U primeru Kovačič su traženi podaci bili označeni oznakom ’strogo tajno'. U skladu s 1. tačkom 6. člana Zakona o dostupu informacijama od javnog značaja, poverljivi podaci predstavljaju izuzetak od slobodno dostupnih informacija javnog značaja. Kada je pre tri godine bila izdana odluka (u slučaju Kovačič), naš zakon još nije imao odredbu o ’testu javnog interesa'. To je uvedeno tek 30. juna 2005. godine, zbog čega ni sudovi, ni poverenik, nisu imali nadležnost da procene štetne posledice ako odobrimo razotkrivanje zahtevanih podataka koji su bili označeni kao poverljivi podaci. Test proporcionalnosti unet je u zakon sa navedenom izmenom Zakona o dostupu javnim informacijama, čime je omogućeno da informacioni poverenik odstrani stepen poverljivosti. U vreme kada je gospodin Kovačič podneo svoj zahtev našoj kancelariji važio je stroži, zatvoreniji režim u odnosu na današnju transparentnost i dostup informacijama od javnog značaja koje su označene oznakom poverljivosti. Danas bi postupak sasvim sigurno tekao drugačije, iako još uvek ne mogu da kažem da bi konačna odluka bila drugačija, mada danas svakako postoji više mogućnosti da javnosti otvorimo i poverljive podatke”, objašnjava informacioni poverenik Pirc-Musar.
Ona kaže da je, prema njenoj oceni, praksa u većini država na svetu u vezi sa odavanjem statistike tajnih podataka slična njenoj odluci u „primeru Kovačič”.
„U većini država su statistički podaci (o radu tajnih službi) označeni kao tajni, a naročito su oprezne prilikom razotkrivanja tih podataka male države, jer se iz obima posla može saznati moć neke tajne službe. Izuzev SAD, ne znam ni za jednu državu u kojoj bi statistički podaci o delovanju tajnih službi bili javni sami po sebi”, navodi Nataša Pirc-Musar.
Ona nije želela da procenjuje je li slovenačka kontrola tajnih službi zaista na nivou savremene evropske prakse, ali podseća da 2005. godine (kada su Kovačiču uskraćeni podaci o radu ovdašnje tajne službe) slovenačko zakonodavstvo na području dostupa javnim informacijama „nije bilo u neskladu sa praksom EU”, dok je aktuelni, „popravljeni” zakon – „jedan od najboljih na svetu”.
Što se tiče dostupnosti statističkim podacima o radu tajnih službi u Evropi, u razgovoru sa predavačima iz oblasti bezbednosti sa Ljubljanskog univerziteta, saznajemo da u EU ima i boljih primera nego što je slovenački. Godišnji izveštaji o upotrebi tajnih metoda rada, praksa su naročito u zemljama engleskog govornog područja, ali i u nekim drugim državama. Statističke podatke o upotrebi tajnih sredstava i metoda rada javno saopštavaju u Australiji, Kanadi, Francuskoj, Novom Zelandu, Švedskoj, Velikoj Britaniji i SAD. Jedna od najliberalnijih zemalja u vezi sa dostupom javnim informacijama na rečenom području je Grčka, dok su neke druge zemlje, poput Nemačke ili Holandije, prilično zatvorene u pogledu zadovoljavanja interesovanja javnosti da dođe bar do osnovnih podataka vezanih za rad tajne službe. Holandija je na primer 2003. odbacila mogućnost prikupljanja podataka o prisluškivanju, što prema procenama kritičara u poznatim organizacijama za zaštitu privatnosti „nije neobično, jer Holandija ima jedno od najviših stopa prisluškivanja u Evropskoj uniji”.
Kako saznajemo, uprkos isticanju važnosti zaštite privatnosti pojedinca u okviru UN, u poslednje vreme na putu raksrinkavanja rada sopstvene tajne službe „posustaje” i Kanada koja u suprotnosti sa zakonskim odredbama nije razotkrila svoje podatke o prisluškivanjima od 1999. godine. S druge strane, javnost statističkih podataka o radu tajnih službi postoji u SAD, ali samo za deo rada tajnih službi. Tako je američko Ministarstvo pravde za 2007. saopštilo da je njen „sud za kontrolu stranih obaveštajnih službi” koji i sam radi u potpunoj tajnosti, prošle godine odobrio 2.370 primera praćenja. Ti podaci pokazuju da je prisluškivanja sve više, jer je 2000. godine isti sud odobrio 1012 praćenja, dok je još koliko 1989. takvih primera bilo svega 546. Istovremeno je važnost tih podataka poništena masovnim prisluškivanjem građana bez ikakve kontrole nekog nadzornog organa – u najrazličitijim oblicima. To je razlog da su na američkim sudovima otvoreni brojni procesi i primeri u kojima tužioci osporavaju američke zakone koji su u vreme sadašnje administracije predsednika Buša omogućili da nacionalna bezbednosna agencija (NSA) na temelju „Patriotskog zakona” i bez bilo kakvih dozvola, prisluškuje i tajno prati na milione ljudi, ne samo stranaca, nego i američkih građana na teritoriji SAD.
U Evropi su česti zapleti po pitanju šta u vezi sa delatnosti neke tajne službe sme u javnost a šta ne, prevashodno zbog kolizije zahteva saveza NATO sa dosadašnjim propisima o tajnosti koji postoje u EU. Kada je Havijer Solana zatražio usklađivanje evropskih propisa o poverljivosti sa strožim propisima NATO-a, oglasio se evropski ombudsman za zaštitu ljudskih prava koji je oštro kritikovao izjednačavanje vojnih i civilnih podataka u novim pravilnicima.
Svetlana Vasović-Mekina
-----------------------------------------------------------------
U Rumuniji jedva objavili podatke
Grupe za zaštitu ljudskih prava su početkom decembra ove godine protestovale i protiv odluke Parlamentarne skupštine Saveta Evrope da bez ozbiljne rasprave prihvati Konvenciju o dostupu zvaničnim dokumentima, koja je lošija od zakona pojedinih evropskih država. Iako se čini da EU ide ka zatvaranju kanala preko kojih javnost može da kontroliše rad tajnih službi, možemo naći primere sve bolje prakse i u našoj neposrednoj okolini. Recimo, u Rumuniji. Organizacija za zaštitu ljudskih prava APADOR-CH (Helsinški komitet Rumunije) tražila je 2003. od državnog tužioca statističke podatke o broju tajno prisluškivanih i praćenih lica u periodu od 1990. do 2002, kao i vreme koliko je trajalo najduže praćenje neke osobe i slično. Kada je tužilac odbacio rečeni zahtev sa obrazloženjem da su svi podaci vezani na tajno praćenje tajna, usledila je tužba protiv tužilaštva, u kojoj je Helsinški komitet objasnio da zahtevani podaci ne mogu da ugroze državnu bezbednost. APADOR-CH je tvrdio da bi ured tužioca morao da dokaže da bi objavljivanje traženih podataka ugrozilo nacionalnu bezbednost zemlje. APADOR-CH se uz to pozvao i na preporuku Saveta ministara Saveta Evrope iz 2002. koja određuje da je ograničavanje dostupa informacijama od javnog značaja u demokratskom društvu moguće, ali samo pod uslovom proporcionalnosti. Zabrana dostupa nije opravdana ako postoji veliki javni interes za poznavanje određene informacije.Rumunskom tužilaštvu je na osnovu odluke suda i pod pretnjom novčane kazne naloženo da u roku od 30 dana saopšti tražene podatke. Podaci su saopšteni, ali posle mnogo natezanja, jer je postupak trajao mnogo duže od predviđenog, preko 200 dana.
[objavljeno: 28/12/2008]
