Izvor: Politika, 30.Jun.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Samocinkarenje – u službi naroda
Eto, sve sam priznao, poštovana BIA. Da se ne mučite
Voljom poslanika, koji se ničim neopravdano smatraju demokratama, Srbija dobija jedan perverzan zakon – bez naloga suda, tajna služba može da dođe do listinga razgovora i elektronskih komunikacija građana. Alal vera vlasti! Za to smo se borili. Upravo za to smo gutali suzavac 5.oktobra! Za više prisluškivanja i manje demokratije, za više prava tajnoj službi, a manje prava građanima, za svemoć BIA i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nemoć rulje. Brzo ste se ubuđali, gospodo vlastodršci!
Da je u svoje vreme Milošević ovo pokušao, revolucija bi bila burnija i sveobuhvatnija. Danas se niko ne buni. A i čemu pobuna? Jer, u Srbiji – posle svake bune dođe veće june!
Pitam se da li je šefici poslaničke grupe „Za evropsku Srbiju“ za vreme petooktobarskih demonstracija u mislima bila ideja borbe za više demokratije ili ova, izopačena – za totalitarni, staljinistički nadzor nad građanima?
Pa, evo, gospodo iz BIA, ja ću vam, dobrovoljno pomoći. Sad kada imate svaki moj listing ili mejl, ja ću vam prepričati njihov sadržaj, a vi me već klasifikujte tamo gde treba. Samo me nemojte ubiti, bar dok ne razrešite ko je od vaših kolega ubio Ćuruviju.
Kao što vidite,danas sam pričao sa majkom, penzionerkom. Ima ponižavajuću penziju. Kao i milioni drugih, koji gladuju, zahvaljujući mudroj politici državnog vrha. Pošto ne psujem pred njom, psovao sam posle i to vam uredno prijavljujem. Psovao sam sve na vlasti, sve po spisku, i veoma žestoko, pa vas molim da to pažljivo evidentirate, jer u meni možda čuči potencijalni terorista, a da to i ne znam. Zato vam dojavljujem da se ne akate po sudovima kako bistesaznali šta sam pričao, a može i pisar Pera da vas odruka (kako to cinično objasni jedan dubokoumni, a demokratski, poslanik).
Posle me zove drugarica. Samohrana majka, ostala je bez posla, prodala je poslednji komad nakita da prehrani dete, očajna je i razmišlja o samoubistvu. Opet sam psovao kompletnu vladu (a i šire). Pošto ste vi, sad u demokratiji, odvojeni od politike, što nam je svima dobro poznato, priznajem da sam rekao da sve te bezosećajne ljudetreba posmenjivati. Onda me spopao užas šta im može biti alternativa, pa sam psovao i opoziciju. Molim da i to s najdubljom pažnjom registrujete i analizirate.
Kao što vidite dalje u mom listingu, pričao sam i sa kumom koji radi, al’nije primio platu nekoliko meseci. Nema za hranu, duguje za kiriju, struju, komunalije. Tu smo psovali zajedno. Nije da ga cinkarim, nego on insistira da ga pomenem, jer mu je svega dosta. Citirao je staru srpsku poslovicu: „Boj se ovna, boj se g… – kad ćeš živeti?“ Moli me da vam je prenesem, a vi je, u dnevnom biltenu, prosledite državnom vrhu. Ako smete...
Onda razgovori sa prijateljima. Banke ih jure, nemaju za ratu, evro skače, prete im sudom, hipotekama, zaplenama... Psovali smo sve od vrha do dna. I konstatovali smo da je, zapravo, najveće dno na vrhu... Jeste li zabeležili?
Onda sam se čuo sa rođakom. Ima fakultet, a nema posao. Godinama. Kaže da nam je standard umro i pita se zašto je to tako kad smo, po rečima premijera, statistički izašli iz krize. A evro skače, cene divljaju, benzin je najskuplji u ovom delu sveta. I onda raspali: fukare kradu, tajkuni haraju, sprega kriminala i politike je dostigla vrhunac, pravosuđe postaje enciklopedijski primer nemorala... Uprkos reformi. Ili, baš zbog nje. Ovde moraš biti ubijen od strane silovatelja, da bi to možda bilo krivično delo. Ako te samo uvuče u kola, ljubi, prepipava – to je ništa. To bi trebalo da služi na radost žrtvi. Jer, po nekim reformisanim sudijama, tu nema nedozvoljenih polnih radnji... Ovde ste sigurno i vi opsovali...
Eto, sve sam priznao, poštovana BIA. Da se ne mučite. Ako sam vam bar malo pomogao da me raskrinkate, jako mi je drago. Srećna je država u kojoj tajna služba neograničeno može pratiti baš svakog građanina – sem kriminalaca, lopova, tajkuna i političara. Jer, kad biste pratili šta oni rade, ne biste bili toliko dokoni da vas i mi obični smrtnici zanimamo. A zatvori bi bili, nekako – puniji...
Žarko Jokanović
objavljeno: 30.06.2010.
