Izvor: Glas javnosti, 18.Jul.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PREDAH
KONKURSADŽIJE...
Vest da je mesto šefa srpske Bezbednosno - informativne agencije (BIA) upražnjeno, zakrčila šaltere na biroima za zapošljavanje. Narod pohrlio, ko veli, biće kakav konkurs. Računaju, posebne kvalifikacija za šefa BIA i ne trebaju, sem da ste član neke partije. Što i nije teško s obzirom na to da imamo 600 političkih stranaka...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti <<
Godišnje oko 20 ljudi u Beogradu promeni pol. Za 500 evra očas vas pretvore iz muškog u žensko i obrnuto. Stranci navalili, a sve se nešto mislim, pošto su onomad ovi iz DOS-a pričali o zakonu o lustraciji koji je trebalo da zabrani članovima bivšeg režima da se bave politikom, a negde se zaturio, a umesto njega nastupila era deklaracije o pomirenju između DS i SPS da nisu tu nešto ovi hirurzi umešali prste...
Nešto mi ovi iz SPS, a bogami i iz DS neobični. Ono, jest, piše da smo postali debela nacija. Vidim i Dačić pustio podvaljak ko Stane Dolanc nekada, ali...
Kad se stranci otimaju za vaginu, stavljaju onu stvar pod nož... Pa, što ne bismo i mi Srbi! Pa sad, bitno gde će je ko prišiti. Dole ili gore. Važno je da smo u trendu, ili bar po volji Oli Renu.
A, ruku na srce, vole nas stranci. Egzit i ove godine pun. Došli evropejci da zaborave surovu stvarnost i malo žive ko ljudi. Doduše, mi ove naše prilike često nazivamo pasjim. Ali valjda razlika u mentalitetu. Eto, i pasoše srpski, a svetski, pa cenim da ćemo skoro u EU. Samo da nas na kraju ne proglase agresorima i okrive za raspad EU... U međuvremenu, još koju godinu ješćemo meso iz robnih rezervi i otplaćivati 450 evra duga po glavi stanovnika tamo nekoj „belosvetskoj“ banci.
Počele i sačekuše. Ove današnje malčice drugačije od onih pređašnjih. One su bile u gluvo doba noći, ove usred bela dana i još na bazenu. Ali, ako je za utehu, novi ministar policije će bar, ako ne reši ubistva, novinare staviti pod zaštitu. Ura za malog Dolanca!
Smeju nam se i novi izbori. Gradski. Biće da ni Đilas ni Vučić, neće biti gradonačelnici Beograda. Tako su bar
zasad odlučili socijalisti. Osim ako nekako ne progutaju LDP. Sedamnaest sati je trajala sednica po istom pitanju na Novom Beogradu. Ali su se dogovorili. Koliko shvatam jedna od ove dve partije je za onu drugu žaba, i mora biti progutana.
Malina dobro rodila. Shvatili to i lopovi, pa zabrazdili redom po malinjacima. Sto kila 20.000, pa ti vidi.
Počeo i lov u Hrvatskoj. Opet na Srbe. Oni koji krenu u rodni kraj na odmor, završe u prdekani. Sve u cilju pomirenja.
Postali smo i takozvani zubni turistički bum. To jest, imamo agencije koje organizovano dovode strance da kod nas popravljaju zube. Hrvati prave nuklearku uz našu granicu, a Japanci česmu usred Beograda.
Benzin sve skuplji, a gužva u saobraćaju sve veća. ‘Leba nećemo da jedemo, ali ćemo kola da vozimo.
U Knez Mihailovoj ulici potukli se muž i žena. Ona njega opaučila vanglom, plastičnom, po glavi, on nju štakom. Jedan naš sugrađanin pozvao miliciju da ga spase od prosjaka, a izvesna gospoja, da ukloni uličnog svirača ispred njene kancelarije. Smeta joj dok radi?!
Skupština ponovo razmatra rezoluciju o Kosmetu.
Koštunica boluje. Ni u Belanovicu na koncert Riblje čorbe nije išao...
B.Ristić
DEČAK I VOZOVI
Često šeta pored pruge. Sam. Dočekuje i ispraća vozove i maše. Putnici mu odmahuju. Nikoga ne čeka, niti ikoga prati, a ipak je tu, na kraljevačkoj železničkoj stanici, skoro svakoga dana.
Kazao je da se zove Zoran. Posle dva minuta bio je Dragan, zatim Milan, pa... A onda se nasmejao i pogledao iskreno, nevino, kao što to čine svi njegovi vršnjaci, trinaestogodišnjaci.
- Zar je bitno kako se zovem? Ne lažem, ali ne volim da kažem svoje ime. Ličnu kartu nemam, a kada bih je imao, pokazao bih je samo policiji.
Oni koji ga znaju vele da se odaziva na „Sine“. Onome ko ga tako oslovi učini
sve.
Voz nikako da stigne. Putnici se unervozili, a dečak „otvara srce“.
- Gledam ove široke crne šine i vozove koji jure. Mrzim ih. Imao sam nepunih pet godina kada smo mama, tata, sestra i ja napustili naše selo u Metohiji i došli u Kraljevo. Radovao sam se putovanju. Mama i tata su plakali. I ljudi koji su nas pratili.
Godinu dana kasnije počeo je rat. Ovde sam pošao u školu. Bilo mi je lepo. Sestri, takođe. Mama i tata su se svađali. Pre godinu dana ispratili smo ga na stanici. Ponovo je otišao na Kosovo, da radi. Mama, sestra i ja smo plakali. Posle nekoliko meseci došao je da uzme neke stvari. Čuo sam kada je kazao mami da će otići. Sutradan je otputovao. Ispratio sam ga, mahao i plakao. Nije se vratio. Mama je od tada bolesna.
Voz kasni 45 minuta.
- Ne volim vozove. Donose mi suze. Stanujemo u iznajmljenom stanu pored pruge. Živimo od socijalne pomoći. I moje zarade. Pomažem ljudima da ponesu kofere, raznosim robu privatnicima. I sviram. Od tate mi je ostala gitara.
Dok prstićima nevešto prebira po žicama, široko se osmehuje. Jedan čovek ustaje sa klupe i stavlja dečaku u džep novčanicu. Mališan spušta glavu. Gitarom skriva suze.
Voz kasni 60 minuta.
- Kasni i babina penzija. Kad je dobije, pošalje nam pare. Bila je kod nas kada nas je tata napustio, a mama se razbolela. On ti je, kazala je mami, slomio živce. Baba je sada u svom selu, sama.
Ujaci su otišli ko je gde našao posao. Stariji u Trstenik, mlađi u Novi Sad. Šalju nam novac i kažu da odemo kod babe, mamine majke, koja živi u jednom selu na severu Kosova.
Putnici su sve nervozniji. Mališanova priča više im nije interesantna. Počinju jedan drugome da govore o sebi, svojim životima, kosmetskim selidbama.
- Ko se seli, taj se ne veseli - uključuje se ponovo mališa u razgovor. Tako kaže moja baba. Preselićemo se mama, sestra i ja kod nje ako ne zimus, a onda na leto, kad se završi drugo polugođe. I socijalni radnik kaže da je tako bolje. To je samo još nekoliko meseci. Izdržaćemo.
Najzad stiže i voz. Mališa otrča. Pažljivo posmatra putnike. Nikoga ne čeka, a ipak kao da među putnicima traži dragi lik. Uzima kofer od jedne devojke i zastaje da osmehom otprati voz. I suzom skrivenom u dnu oka.
LJiljana Staletović
