Izvor: Kurir, 19.Jun.2010, 09:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

KUCKAMO SE...

Donošenjem novog Zakona o elektronskim komunikacijama, Bezbednosno-informativna agencija moći će bez odluke suda da prati kompletnu elektronsku komunikaciju bilo kog građanina Srbije, doduše bez uvida u sadržaj. Ovo znači da će bilo koji operativac BIA moći, ukoliko je, recimo, dosadan dan na poslu, posle pauze za burek, da kaže: “E, aj’ malo da vidimo s kim se onaj nakurčeni Vidojković dopisuje. Aha, znao sam, opet ona dosadna iz Malog Mokrog Luga što studira Megatrend. Vidi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << čak joj je i odgovorio. Eh, Vidojkoviću, na niske grane si spao. Aj’ da tražimo sudski nalog, pa da sve lepo i pročitamo!”

Osim uznemirenog zaštitnika građana Saše Jankovića, koji je zapretio osporavanjem zakona kod Ustavnog suda Srbije, odreagovao je još jedino naš večiti poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić (ko pogodi u kojoj partiji je bio 5. oktobra, dobije bonu). Ovim povodom imali smo i retku priliku da vidimo i čujemo šeficu ovog, inače pomalo dosadnog ministarstva Jasnu Matić. Izveštaj na Drugom dnevniku RTS je izgledao otprilike ovako: “Dragi gledaoci, čujemo da će BIA moći da prati s kim se kuckate preko neta i mobilnog. Ministarka Matić: Ne, ne, sve je kul”.

Ono što je simptomatično, međutim, jeste da se oko ovoga nije digla tako velika frka među poslanicima, a umeju da se gađaju cipelama već zbog pogrešno upućenog pogleda. Čulo se nekoliko majušnih glasića, više se ne sećam ni tačno od koga, ali očigledno nisu bili dovoljno inspirativni za urednike Dnevnika.

No, vratimo se na primer s početka. Dakako, nekakav Vidojković je samo sitna lajava riba u ovom mutnom moru. Ali zamislite čoveka koji treba da prijavi gnusan zločin, ali se boji, jer je zločinac blizak s policijom (i to ume da se desi, da, da). Da zove novinara? Pa da ga posle policajac blizak sa zločincem stavi u gepek i preda licu od poverenja da ga ubije, samelje i baci u reku, upakovanog u kese? Zajebanim krimosima je lako. Oni odavno znaju da je najbolji lek za ovakve situacije kupovina neograničenog broja SIM kartica (samo 200 dinara, na bilo kom kiosku), koje se u najgušćim situacijama koriste samo jednom, pa se spale upaljačem.

Što se interneta tiče, tu je frka veća, jer su internet korisnici većinom robovi svojih provajdera i IP adresa, ali ako se baš zakuva, tu je uvek bezbroj internet kafea i njireless zona, kroz koje možete da promuvate svojih 15 naloga za elektronsku poštu, s kojih ćete svojim partnerima u zločinu poslati neophodne informacije na neki od njihovih 15 naloga za elektronsku poštu, a koje će oni pročitati u nekom drugom, a možda čak i istom internet kafeu.

Sve ovo su španska sela za svakog iole ozbiljnog kriminalca. Ako prođete novobeogradskim blokovima i malo prisluškujete telefonske razgovore ekipe na klupici, čućete da su oni već razvili i poseban šifrarnik tokom elektronskog komuniciranja, očigledno smatrajući da policija, ne samo što uveliko i odavno prati s kim se kuckaju, već ih i prisluškuje otkako postoje mobilni telefoni. (“E, tebra! U kraju! A? Aha. Lepo. Tamo, isto ono. Da. Aj ljubi te brat”).

Čemu sve ovo onda? S obzirom na polutišinu kojom je sve ispraćeno (ovaj slučaj je medijski brižno prekriven avanturama naše fudbalske reprezentacije na Svetskom prvenstvu i avanturama odbeglih “zemunaca” u belom svetu), možemo da zaključimo samo da je reč o još jednom pokušaju da se isprate poslednji trendovi globalnih demokratskih kolevki, jer upravo to nam je naša borba dala: uslovnu slobodu, koja često ne liči na slobodu.

Nastavak na Kurir...