Izvor: Kurir, 02.Jun.2010, 09:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ŽELJKO CVIJANOVIĆ - SARAJEVO: MIR NAŠ I NJIHOV
Papuljas, naš prijatelj u problemima, rekao je Borisu da Srbija treba da postane članica EU. Kada? „U najkraćem mogućem roku“, rekao je Papuljas, koji je izbegao da u najkraćem mogućem roku bude izbačen iz evrozone. Za to vreme Jeremiću su u Berlinu, koji rešava Papuljasove probleme, rekli da su u načelu za Srbiju u EU, ali dalje od načela nisu išli. Gert Vajskirhen, nemački socijaldemokrata i naš prijatelj, veći od >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Angele Merkel, tu podršku je opisao kao „prazne reči“. Još je rekao da je Nemačka protiv zbog zamora od proširenja, nejednakog odnosa prema zemljama Balkana (Croatia uber alles), dok među vladajućim konzervativcima vlada mišljenje da Srbija još nije dovoljno patila zbog 90-ih.
Naravno, integracija Zapadnog Balkana neizvesnija je za bar jednu nulu od opstanka same Unije, suočene sa krizom, koja se već odrazila na geopolitičke odnose. Zato, kažu mi ptičice iz Brisela, pre ikakve pomisli o širenju potrebno je bar pet godina da EU vidi šta će sa sobom, sa svojim problematičnim jugom i istokom i šta će sa Nemačkom, koja je već odštampala svoju marku, zlu ne trebalo, ako joj siromašna južnjačka braća dođu po još para.
Naravno, niko iz evropskih prestonica za to vreme nam neće reći ono što zaista misli - da se, makar za neko vreme, nosimo u tri lepe. Zašto? Zato što je, osim izvesnog geostrateškog značaja, naš jedini resurs za EU to što umemo da proizvodimo nered, koji opet ume da zaboli EU jer smo se nekako namestili baš oko njenog pupka. (Uostalom, kad smo s početka 90-ih počeli da pravimo lom, malo je falilo da nas tada prime da ne širimo požar, ali mi smo bili brži.)
Zato će sastanak u Sarajevu evropskih šefova i balkanskog sveta iz čekaonice biti neka vrsta početka odnosa krizne Evrope prema Balkanu. Poruka će biti: ulazite jednog dana u EU, ali prvo da se izmirite među sobom. To je OK, samo ako se izmirimo pre ulaska, rekao bih u nastupu cinizma, ostajemo bez svog glavnog resursa za EU, onog našeg nereda.
Da li to znači da bi najbolje bilo da Jeremić danas zafrljači čašu u pravcu Alkalajeve glave i da zavrće ruku onome koga već Nemci pošalju sve dok iz njega ne izvuče datum srpskog ulaska u EU? Naravno da ne. Ali pitam se da li bi mirenje, recimo, Hrvatske i Srbije izgledalo baš ovako da smo ga pravili za sebe i za njih, umesto što smo ga pravili za Evropu i SAD. Da li bismo tada saradnju počinjali vojskama ili bismo je tako završavali, dok bismo je započinjali tako što bismo videli kako možemo jedni drugima da pomognemo da preživimo krizu, što će reći privredom? Da li bismo izmirenje sa Bošnjacima počinjali Srebrenicom ili nekako drugačije? Naravno da bismo se mirili, ali ne tako da to više radi posao drugima nego nama.
Proizvod takvog nastupa je paradoksalna činjenica da se napolju, u novinama koje Boris ne kontroliše, pojavljuje sve više tekstova koji ga vide kao glavnu facu u regionu. Za to vreme, kod kuće, u novinama koje kontroliše, takvog oduševljenja nema. Naravno, mogao bih satima da nabrajam lidere koji su bili cenjeniji napolju nego kod kuće, ali ne mogu da se setim nijednog čija se karijera završila hepiendom. Sve to znači da: jedan, naša politička elita ne govori istinu građanima o Evropi (da, Božo, na tebe mislim); dva, ona ne laže čak ni u svom interesu; tri, ona laže u interesu onih koji će nas neodređeno dugo držati u čekaonici. Zato nije tačno da ova vlast ne valja: super je, samo što je uspešnija što je dalje od kuće.
