Izvor: Politika, 08.Avg.2011, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Religija u politici
Izjava premijera Norveške Jensa Stoltenberga „da cilj napada Andreasa Brejvika nisu bili ljudi već želja da upozori Norvežane i čitavu Evropu na opasnost da bi Norveška mogla dapostane muslimanska kolonija” veoma je indikativna. Akt Brejvika je, bez sumnje, sulud. Tako da ovde nećemo raspravljati o njemu već o činjenici koju je premijer Norveške istakao.
Setimo se da je i nemački kancelar Angela Merkel 10. 10. 2010. izjavila „Pokušaji da se u Nemačkoj izgradi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << multikulturno društvo potpuno su propali”. Da je ciljala na muslimane videlo se odmah kada je predsednik Nemačke Kristijan Volf morao da izjavi da je islam deo Nemačke, kao judaizam i hrišćanstvo. Sve to ne bi bilo izrečeno da ankete ne pokazuju da je 30 odsto stanovnika Nemačke tada mislilo da je zemlja pretrpana strancima.
To nije slučajno data izjava već dobro promišljen potez, jer je to ponovio i premijer Britanije. „Britanski premijer Dejvid Kameron rekao je danas da se multikulturalizam u Britaniji pokazao neuspešnim i da bi ga trebalo zameniti jasnim osećajem nacionalnog identiteta koji je otvoren za sve.” Da ne bi bilo nikakve sumnje na koga se misli, premijer Kameron je bio vrlo direktan. „On je najavio oštriji stav prema grupama koje promovišu islamski ekstremizam, nagovestivši da će biti smanjena izdvajanja iz državne kase muslimanskim organizacijama koje ne čine ništa da bi se suprotstavile ekstremizmu.”
Kameron je to izjavio 5. 2. 2011, četiri meseca posle Merkelove, kada je imao sasvim dovoljno vremena da razmisli o posledicama njene izjave. Svojim stavom je potvrdio da je Merkelova u pravu i da to isto važi i za njegovu zemlju. Na kraju, da je multikulturalizam propao i u Francuskoj, izjavio je i predsednik Francuske Republike Nikola Sarkozi 10. 2. 2011. I da bi stav bio jasan, i on je to izjavio zbog islama, ističući da se mora stvoriti „Francuski islam, a ne islam u Francuskoj”.
Sve to pokazuje da je religija na velika vrata ušla u politiku, ako je ikada i izlazila iz nje? Drugo je pitanje zašto je decenijama ponavljana floskula da se politika i religija me smeju mešati. Sada, kada se vidi da se religija i politika ne mogu odvojiti, važno je odgovoriti na pitanje zašto se tako pogrešilo. Zabluda da se politika i religija ne smeju mešati posledica je uverenja koje vlada u evropskoj neteološkoj religiologiji. A ono je zasnovano na netačnom shvatanju religije koje su imali francuski prosvetitelji od Monteskjea do Rusoa.
Oni su religiju proglasili posledicom nerazvijenosti i neprosvećenosti. Predviđali su da će religija postepeno nestajati sa rastom razvijenosti i prosvećenosti. Tu tragičnu zabludu video je njihov zemljak Aleksis de Tokvil (1805–1859). On o tome kaže: „Filozofi 18. veka vrlo su prosto objašnjavali postupno slabljenje vere. Verski žar, govorili su, mora se gasiti što se više uvećava sloboda i prosvećenost. Nezgodno je samo što se činjenice ne slažu sa tom teorijom.”
Evropska javnost je imala da bira izmeću Tokvila i prosvetitelja – i pogrešila je. Ali kao da je vreme davalo za pravo prosvetiteljima. Od Tokvilove smrti religioznost je opadala čak i u SAD. Ali sve je to trajalo do kraja Drugog svetskog rata. SAD su iz njega izašle jače nego ikad. Standard je rastao, prosvećenost takođe, ali paralelno sa njima i religioznost. Od kraja rata do kraja 20. veka broj religioznih je u SAD stalno rastao, a njihov uticaj na politiku posebno. To je kulminiralo pobedom Džordža Buša mlađeg.
On kaže da se za svaku odluku pitao šta bi Hrist učinio. To nije moglo da ne da svoj odraz u nauci, tako da su u okviru IPSA (Međunarodno udruženje za političke nauke) i ECPR-a (Evropski konzorcijum za politička istraživanja) stvoreni istraživački komiteti za proučavanje politikologije religije. Koliki je bio otpor politikologa prema proučavanju religije vidi se iz podataka da su Komitet 43 u IPSA formirala dva aktivna rimokatolička sveštenika. Oni su ljudi sa svetovnim titulama, takođe, ali i sveštenici. Uglavnom da se politikologiji religije posvetila dužna pažnja, sigurno bi se tragični događaj u Norveškoj teže desio.
*Član upravnog odbora Komiteta 43 za politikologiju religije IPSA
dr Miroljub Jevtić
objavljeno: 08.08.2011.
.jpg)
