Izvor: Danas, 23.Feb.2015, 22:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Propast" multikulturalizma
Multikulturalizam u Nemačkoj je mrtav, uzviknula je pre pet godina nemačka kancelarka Angela Merkel. I ostala živa. To isto je pre nekoliko dana ponovio i britanski premijer Dejvid Kameron, koji je naveo da se multikulturalizam u Britaniji pokazao neuspešnim i da bi ga trebalo zameniti jasnim osećajem nacionalnog identiteta koji je otvoren za sve.
Kao i Fukušimina ideja o kraju istorije (?!) tako je i ideja o kraju multikulturalizma doživela krah. Razlog je pre svega >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u tome što je takva priča zapravo potpuno besmislena. Evropa je sazdana na različitostima, mešanju kultura i naroda, primanju različitih uticaja i ideja... I nadasve toleranciji prema drugačijem i drugom. To je i osnova evropske demokratije i kulture.
Kao i Fukušimina ideja o kraju istorije (?!) tako je i ideja o kraju multikulturalizma doživela krah. Razlog je pre svega u tome što je takva priča zapravo potpuno besmislena. Evropa je sazdana na različitostima, mešanju kultura i naroda, primanju različitih uticaja i ideja... I nadasve toleranciji prema drugačijem i drugom. To je i osnova evropske demokratije i kulture.
Nemačka kancelarka je tada rekla i da je zahtev da useljenici nauče što bolje nemački jezik, kako bi na tržištu rada imali više šansi, u potpunosti ispravan i opravdan, kao i traženje da prihvate hrišćanske vrednosti i da poštuju nemačke zakone i kulturu.
Potpuno drugačiji pristup ima francuski predsednik Fransoa Oland, koji je nakon ubistava u satiričnom magazinu Šarli ebdo obećao da će udvostručiti napore kako bi se sekularizam učio u školama, odnosno da se marginalizovane manjine bolje integrišu u društvo. Naravno, kritike su odmah usledile, pošto se smatra da je takav pristup osuđen na propast. Pošto su i Nemačka, Engleska i Francuska bivše kolonijalne sile, primedba se odnosi na sve tri - problem nasilja se ne može razumeti i rešiti ako se kolonijalna vlast ne bude bavila svojom istorijom nasilja i marginalizacijom svojih građana iz kolonija. A činjenica je da mladi teško nalaze posao, pa se samim tim ni ne osećaju prihvaćeni u društvu koje im je pružilo gostoprimstvo i čiji su na kraju i državljani.
Osim takozvane krize Evrope, pre bi se moglo govoriti o krizi multikulturalizma, odnosno o sumnjama koje muče građane i političke elite Francuske, Nemačke, Holandije... u pogledu svojih državljana islamske veroispovesti na koje je i usmerena oštrica javnosti. Stare evropske demokratije stavljene su na probu i moraju da preispituju svoje demokratske vrednosti. Ne treba zaboraviti da je moto, doduše nezvanični, Evropske unije - "Jedinstvo u različitosti".
Problem je što su evropski narodi duboko isprepletani zajedničkom istorijom, sukobima, kulturom. Jedan od boljih primera mešanja kultura je dokumentarac "Čija je ovo pesma", snimljen 2003. godine. Autorka Adela Peeva prati put pesme, za koju je oduvek mislila da je bugarska, dok jednog dana u Istanbulu nije od jednog Grka čula da je grčka, zatim od Srbina da je srpska, od Turčina da je turska. Da je pesma njihova tradicionalna, tvrdili su i u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Bugarskoj. Jednostavno, suživot nije moguć bez mešanja naroda i kultura. Da svako hoda samo svojom trakom je nemoguće.
Moram i ovo da vam kažem. Nedavno sam bio u Beču na početku predsedavanja Srbije OEBS-u. Bilo je januarskih minus 5 stepeni celzijusa. Uveče smo otišli na kolače i kafu u jednu bečku poslastičarnicu i po izlasku iz nje sam shvatio da naš kolega, Indus poreklom, za razliku od nas obučenih do zuba u zimske stvari, ima samo tanko letnje odelo, košulju i kravatu i letnje cipele. Mislite li da se prenemagao ili zakukao slučajno da mu je hladno?! Nema šanse! Na moje pitanje da li mu je hladno, samo je kroz razoružavajući osmeh odgovorio:
- Hej, pa ja sam Britanac!
Pogledaj vesti o: Angela Merkel
