Izvor: Politika, 29.Avg.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poreklo rezignacije
Pokazalo se da srpska elita ipak više nema snage da sluša nadmene diktate, ali ni sredstva da ih praktično odbije
Pre nekoliko dana jedan ugledni kafanski mislilac, naširoko je obrazlagao poreklo srpske rezignacije. I to u danu posete „Kolove devojčice” Angele Merkel. Neko misli da je ta osoba najmoćnija žena na svetu, kafanski mislilac kaže „može biti”, ali nije važno.
Bilo je zanimljivo videti kako ljudi na tako visokim položajima (nemačka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kancelarka i srpski predsednik) neskriveno gube diplomatski takt i počinju sa prepirkom. Nemica je već navikla na relativno grube diktate Beogradu. Ali bila je iznenađena Tadićevim otporom. Možda je očekivala drugačiju formulaciju, ezopovsko dovijanje ili tek nešto slično.
Šta god da bude, „devojčica” je u Srbiji regrutovala nove trupe evroskeptika. Ma kako izgledalo, i Boris Tadić je postao jedan od njih. Čovek se već godinama nalazi u centru nemogućeg poduhvata. Hvata konce po mraku, čuva ono što je zagubljeno i teži nedostižnom. Nijednog časa nije gubio pacifistički gard, pokušavajući da kaže svima kako se kosovska drama može rešiti samo i jedino političkom veštinom i diplomatskim trpljenjem.
Pokušavao je da sebi i nama pronađe saveznike, ali ih nije našao. Srpska politika na Kosovu jeste na rubu provalije. Najviše što se može dobiti – to je status kvo. Ali ta stvar ne može trajati večno.
Tadić savršeno dobro zna da bi bio apsolutno politički izgubljen da je ćuteći podneo prilično nepristojni diktat Merkelove. Zapadu se žuri da pritiska Srbiju, jer svaki činovnik koji se odatle dovuče ovamo dobro zna da nas ima gde pritiskati. Zato je udarac kancelarke bio brutalan, u očekivanju da se snažnoj Nemačkoj ne može reći „ne”.
Izgledalo je da srpski prezident rezolutno koristi sintagmu („Nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo!”), samo kao sredstvo unutrašnje politike. U ovom slučaju stvar je mnogo ozbiljnija. Tadić je morao da zna da će njegova energičnost prilično udaljiti Srbiju od kandidature, a o pregovorima nije vajde trošiti reči.
Naravno da je on to znao, ali malo ko zna šta sledi posle svega. Hašim Tači tvrdi da je odlučan da zagospodari severnim delom Kosova. „Po svaku cenu”. Jednom u deset dana on šalje svoje policijske trupe da krenu ka severu, pa dokle stignu – stignu.
Tači ima podršku Vašingtona, Berlina, Londona i Pariza za svoje nasilničke eksperimente. I Kfor, na čelu sa budućim prištinskim zetom, onim nemačkim generalom, na njegovoj je strani.
Srbima ostaju balvani i barikade. Ta sredstva smo već imali pri kraju 20. veka. Šta nam dakle ostaje? Apeli, molbe, sterilna diplomatija. Nema odgovora šta će se dogoditi ako Tači krene silom? Srbija je već mnogo ranije potrošila svoju vojnu, policijsku i državnu moć. Na koji način predsednik misli, ili ume da zaštiti Srbe ako glave dođu u opasnost.
Bojimo se: nikako. Bilo bi suviše opasno ako Srbi na severu Kosova Tadićevu odlučnost shvate kao militarni stimulans. Sigurni smo da predsednik nije želeo da kaže to nego da upravo zatraži pomoć u očuvanju svekolikog integriteta srpske zajednice na Kosovu. Pa i od gospođe Merkel, koja ga možda nije najbolje razumela, ako je uopšte to želela.
Odnosi sa Moskvom su prilično zaleđeni na ovoj vrelini. Čak se ni Lavrov više ne javlja povodom Kosova. Izgleda da su nam Rusi saveznici samo u folklornom inventarisanju dometa zajedničkog pravoslavlja. Matuška Rusija ni pet para ne daje za sudnje muke siromaška sa centra „zapadnog Balkana”. „Ili mi ne umemo sa saveznicima, ili niko od njih neće sa nama! Ovo drugo dolazi iz ovog prvog!”(Pledoaje kafanskog mudraca povodom nekih razloga za srpsku rezignaciju.)
Srbija je ponovo začuđena trivijalnim govorom Jadranke Kosor u Prištini, koja je tragala za hrvatsko-albanskim atavizmima i vrhunskim prijateljstvom koje se iz toga dobija. Njeno političko kaćiperstvo jeste odbojno, i na granici je uličarskog likovanja. Ali to je samo javni odraz hrvatskog trijumfalizma posle zakazanog slavlja za prvi jul 2013. Kosorova je povela i „čelnike tvrtki”. Srpska privreda će izgubiti stotine miliona dolara povodom bojkota naše robe u našoj pokrajini, a odgovori njenom fanatičnom, iracionalnom govoru bili su samo medijski.
Sav ovaj spisak depresivnih stvari je (možda) uverio predsednika države da je teško prevladati protivrečnosti koje nastaju u apstraktnoj viziji srpske politike: očuvati već brutalno narušen integritet zemlje! Težiti integracijama sa državama koje su bile ključni protagonisti tog narušavanja. Jedno sa drugim, izgleda – ne biva.
Pokazalo se da srpska elita ipak više nema snage da sluša nadmene diktate, ali ni sredstva da ih praktično odbije. Iza toga sledi plovidbena politička formula koja je jedino moguća: Prepustimo se nevremenu, pa šta bude – to nam je. Mogu odnekud da naiđu gusari i spasu nas.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 29.08.2011.
