Izvor: Danas, 15.Jan.2015, 01:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od kulturnog do pravog rata
Angela Merkel je pre nekih pet godina javno priznala da je proces multikulturalizma u modelu kulturne politike Nemačke propao. Samo nekoliko meseci kasnije to isto je priznao i tadašnji predsednik Francuske Sarkozi.
Formiranje kulturne politike (kulturnog obrasca) jeste kompleksan postupak koji se definiše u kontekstu obrazaca kulture, socijalnih, ekonomskih, političkih i religijskih procesa. Svaki kulturni >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << obrazac, ako to i jeste, mora da ima integrativnu funkciju, pre svega kroz ugrađeni sistem vrednosnih normi, a svoju vitalnost potvrđuje na dva načina. Prvi - sposobnošću da apsorbuje drugačije kulturne sadržaje povezane sa čitavom lepezom različitih mogućnosti. Drugi - otvorenošću, tolerancijom prema drugim i drugačijim kulturnim obrascima. Upravo mogućnošću ispoljavanja i uvažavanja različitosti omogućava koegzistenciju društvenih grupa. U tom kontekstu središte svakog kulturnog obrasca oličeno je u institucijama i njihovoj spremnosti prihvatanja drugačijih kulturnih oblika. To nije rezultat njihove nesavršenosti, već naprotiv - njihove vitalnosti i kulturne utemeljenosti. U suprotnom, model kulturne politike postaje statičan izazivajući društvene konflikte između interesa različitih društvenih grupa.
Svet je zgrožen ubistvom dvanaest novinara i policajaca u Parizu. Tragičan događaj samo potvrđuje da se nasiljem nikada nije, niti može postići nešto pozitivno. Nasilje uvek rađa nasilje! Izbor žrtava, karikaturista čiji radovi imaju izražene političke poruke, upućuje da se radi o sukobu različitih kulturnih i religijskih normi. Francusko društvo se već duži niz godina nalazi u izuzetno složenim društvenim previranjima. Određeni obrasci kulture unutar društva u oštroj su suprotnosti sa dominantnim kulturnim obrascem. Kulturna politika od osnivanja Ministarstva kulture, 1959. godine, tada na čelu sa Andre Malroom, bila je manje ili više „elitistička“. Francuski model kulture poznat je kao „etatistički“ i institucionalizovan, odnosno sa dominantnim budžetskim finansiranjem kulturne produkcije. Zbog toga je upravo francuska država najodgovornija za ideološke i vrednosne sadržaje kulturnog obrasca, koji utemeljuje kulturni identitet.
Prioritet sadašnjeg modela kulturne politike jeste - nasleđe, kreativnost (kulturno i umetničko obrazovanje), povećanje publike za programe institucija kulture. Pažljivim čitanjem ciljeva, prioriteta i instrumenata kulturne politike Francuske ne može se zaključiti da je dovoljno pažnje posvećeno mogućnostima pluraliteta kulturnih oblika i njihovom inkorporiranju u kulturni obrazac. Za jedno tako složeno i oštro struktuirano društvo neophodno bi bilo insistirati na podršci horizontalnoj i vertikalnoj decentralizaciji, posebno „hibridnih“ obrazaca kulture koji se javljaju na periferijama društvenih procesa. Nažalost, to nije predmet ciljeva modela kulturne politike Francuske.
Živeći na marginama društva velika većina mladih muslimanskih građana, kao i svaka mladost, želi da se potvrdi i traga za identitetom. Model kulture ne pruža im zadovoljavajuću priliku da na konstruktivan način, ravnopravno sa drugima, pronađu sopstveno mestu u kreiranju društvenih i kulturnih tokova. „Hibridni“ obrazac kulture, koji oni formiraju, društveno je marginalizovan i nepriznat. Upravo u kontekstu socijalnog nezadovoljstva i kulturnog marginalizovanja mnogi mladi muslimani se okreću asocijativnom ponašanju. Danas u francuskim zatvorima leži više od 40.000 muslimana. Neki od njih smisao sopstvene egzistencije traže u ekstremnim religijskim strujama. Poslednji teroristički napad izveli su francuski državljani! Međutim, to nije problem samo određenih društvenih grupa, već celokupnog galskog društva. Duži niz godina kulturna politika u Francuskoj se izgubila u traganju za kolektivnim identitetom. Kulturna produkcija u Francuskoj pod snažnim je uticajem anglosaksonske industrije zabave, odnosno kreativnih industrija motivisanih isključivo lukrativnošću. Pokušaji da se francuska kultura osnaži preko frankofonskih asocijacija nisu dali ozbiljne rezultate. Francuska u prvoj polovini 20. veka i Francuska početkom 21. veka različita su društva, a i globalni odnosi su značajno drugačiji. Francuzi bi morali da se suoče sa tom realnošću i potraže nova rešenja za svoje probleme. Živeći u „potrazi za izgubljenim vremenom“ srednja klasa i arogantna elita galskog društva samo gubi vezu sa realnošću. U francuskom društvu već duži niz godina vodi se „kulturni rat“ promenjive žestine. Svakako, taj „rat“ direktno je povezan i sa narastajućim oštrim socijalnim raslojavanjem. Poslednji tragični događaji samo su na drastičan način to izneli na površinu.
U knjizi „Okolni put“, autor Bojan Jovanović ovako je okarakterisao fenomen „kulturnog rata“ koji se danas vodi u mnogim državama: Kulturnim ratom se označava žestoki konflikt između nosilaca različitih, međusobno suprotstavljenih ideja, opredeljenja i predstava u okviru jednog kulturnog obrasca, kao i između zagovornika različitih kulturnih i civilizacijskih obrazaca. Budući da je njihov identitet proizvod tih obrazaca, onda u radikalnom sukobu i dolazi do izražaja formirani „ubilački identitet“. Lako se, dakle, od kulture, preko identiteta, stiže do pravog rata koji poništava kulturu i pretvara se u prirodni ambijent borbe sukobljenih strana.
Broj policajaca na ulicama, pojačana kontrola u predgrađima velikih gradova, zvona sa crkve Notr Dam, protestni marševi, političke fraze, ništa tu ne može da promeni. Jačanje desnih političkih partija samo će da zaoštri već dovoljno napetu situaciju. Ima nešto licemerno u „maršu jedinstva“ u centru Pariza predvođenog dobro raspoloženim političkim liderima iz celog sveta. Nijedna TV stanica nije prenosila šta se u istom momentu događalo na siromašnoj periferiji Pariza. Rešenja treba tražiti na drugoj strani, pre svega u otvaranju modela kulturne politike i uvažavanju obrazaca kulture sa periferije i posebno u ravnopravnom uključivanju muslimanske, kao i drugih marginalizovanih grupa, u društvene tokove.
Kada su Angela Merkel i Sarkozi sa pomirljivošću prihvatili da je multikulturalizam u njihovim društvima propao, ne ulazeći u razloge i odgovornost, nisam siguran da su bili svesni posledica.
