Izvor: RTS, 13.Dec.2015, 00:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mladi lavovi i stare lisice
Koliko će Nemačka primiti izbeglica iduće godine? To će biti glavno pitanje na kongresu nemačke CDU u ponedeljak, na kome će se testirati snaga kancelarke Merkel da pobunjenoj bazi diktira svoju viziju neograničenog prihvata. Međupartijski i unutarpartijski tonovi postaju i u Austriji sve oštriji. Politička kultura odgovorne javne reči u Berlinu i Beču neće preživeti još jednu ovakvu godinu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << "Kritičari Angele Merkel ne popuštaju", piše nemački list Cajt. U Karlsrue se ide bez unapred dogovorenog konsenzusa, kritičari kancelarkine izbegličke politike ostaju glasni, a stavovi strastveno suprotstavljeni.
Sva je prilika da će CDU ovog puta prljavi partijski veš prati pred čitavom javnosti, što je horor scenario za stil vladanja Angele Merkel. Ako u takvoj situaciji pobedi, a verovatno hoće, jer zalihe partijske discipline još nisu potrošene, biće to samo poraz s licem pobedničkog demokratskog centralizma.
U pokušaju da se redukuje broj rizičnih situacija, šef sestrinske CSU Horst Zehofer pozvan je u Karlsrue tek u utorak, kada kancelarku posao već odvede na drugu stranu.
Neustrašivost Angele Merkel
Je li moguć "sumrak kancelarke Merkel", pita se prva nacionalna televizijska mreža ARD uoči početka partijskog kongresa CDU u ponedeljak, služeći se pri tome aluzijom na Vagnerovu operu "Sumrak bogova".
Tekst u nastavku pada ispod vagnerijanske dramatike, ali svejedno dobro beleži situaciju ultimativnog izazova sa kojom se u vlastitoj partijskoj kući već mesecima nosi najmoćnija političarka Evrope.
Kada bi im ponestalo racionalnih objašnjenja, kancelarkini branioci u medijima su do sada potezali argument budućnosti, a kao dokaz prinosili njen osećaj za viziju prosperitetne Nemačke krcate nekvalifikovanom radnom snagom bez znanja jezika.
Međutim, sada se klima i argument budućnosti, jer je jedan od glavnih unutarpartijskih kritičara kancelarke upravo mlada CDU, čiji predsednik Paul Cimijak rezolutno traži utvrđivanje gornje granice za iduću godinu.
Znači li to da konzervativna omladina Nemačke ne prepoznaje potencijale aktuelnog demografskog, ekonomskog i bezbednosnog izazova, ili da politička budućnost EU ne leži na mladima? U obe varijante, Cimijak će biti jedan od interesantnijih govornika na skupu u ponedeljak.
Sledeći od koga treba očekivati direktne zahteve je šef Saksonije-Anhalta, Rajner Hazelhof, koji je u Frankfurter algemajne cajtungu istupio sa konkretnim predlogom da se kontingent za iduću godinu ograniči na 400.000 izbeglica / azilanata / ekonomskih migranata. Kancelarkin odgovor je rezolutno ne – nije na Nemačkoj da odredi ko dolazi, a ko ne.
Naoružana novostečenim profilom osobe godine, preko mučenice godine, do ukrotiteljke turskog predsednika Erdogana, koji sada nema drugu želju već da iskreno pomogne Evropi, Angela Merkel u ponedeljak putuje na sučeljavanje sa mladim lavovima i starim lisicama u vlastitim redovima.
Suze Sonje Veseli
Austrijska štampa je još na početku izbegličke krize postavila dijagnozu da kancelar Fajman radi isto što i kancelarka Merkel, samo s malom zadrškom – najpreciznije bi bilo reći da Fajman ne hoda stopama Angele Merkel, već je gazi po nogama.
Najpre je zbog podizanja ograde prema Srbiji i Hrvatskoj optužio mađarskog premijera Orbana za oživljavanje nacističkih metoda žice i logora, a sad se sprema na tihu božićnu noć dok vojni inženjerski bataljon razvlači žicu posred šengenskog prostora između Austrije i Slovenije.
Pa čak ni to ne ide. "Rupa" u ogradi kod Špilfelda/Šentilja, u početku procenjena na osam metara, narasla je u međuvremenu na 550 metara, sa daljom tendencijom širenja.
Podizanju ograde na svojoj zemlji suprotstavio se bivši član gradske vlade u Gracu Helmut Štrobl zato što "nije ljubitelj ograda". Ali, njegov otpor dostiže za 35 metara "rupe", što je za egzekutivu bio podnošljivi izazov.
Sad je, međutim, izvesno da se zajedno sa Štroblom pobunio i barem jedan vlasnik "šengenskog" vinograda, čije će izuzeće u ogradi od 3,7 kilometara ostaviti rupu od pola kilometra.
Politički neosvešćena vinova loza, srndaći, zečevi i kokice bez pasoša otežavaju kancelarovu nameru da austrijskom biračkom telu pošalje jasnu i glasnu političku poruku kako Austrija ne poseduje kapacitete da godišnje integriše 100.000 ljudi i preko svoje teritorije provede milion.
Moralna superiornost austrijskog kancelara u odnosu na njegovog mađarskog kolegu mogla bi biti samo u tome da Fajmanova ograda ne funkcioniše, a Orbanova da, što Fajmana pokazuje kao većeg humanistu od Orbana.
Da politika i praksa integracije u Austriji pate od ozbiljnih nedostataka i bez novih dolazaka, postalo je vidljivo u toku prošle nedelje, kada su savezni ministar Sebastijan Kurc i gradska vlada Beča ušli u medijski obračun oko izveštaja o muslimanskim vrtićima.
Zaključci iz studije Ednana Aslana, šefa islamske katedre na bečkom Teološkom fakultetu, zabrinjavajući su. Od institucija pod lupom njih 20 odsto je salafističko, 55 odsto sistematski predano radi na izolaciji svojih malih štićenika od većinskog društva, a samo 25 spada u kategoriju "normalnih" vrtića.
U prvoj reakciji gradske vlade, negirano je i samo postojanje muslimanskih vrtića, "odgovor koji je Kurc kao naručilac studije samo čekao pa da krene u napad", piše Prese.
Ispostavilo se da, istina, nema muslimanskih vrtića o kojima bi gradska vlada nešto znala, ali zato postoji sva sila muslimanskih vrtića (150 većih i 450 manjih) iza kojih stoje 123 muslimanska udruženja vrlo širokog ideološkog spektra, svi zajedno u slepom uglu bečke vlade.
U drugom odgovoru, gradska poverenica za vrtiće Sonja Veseli negirala je reprezentativnost Aslanove studije. I ta reakcija je samo uvećala blamažu gradske vlade: Aslan se koristio kvalitativnim metodama društvenih istraživanja, čiji je cilj definicija trendova i kriznih mustri, a ne statistički reprezentativan uzorak.
Uhvaćena u nebrizi, neznanju i nemaru, Veseli se lakomisleno usudila na javni nastup zajedno sa Kurcom, gde se pred kamerama i mikrofonima rasplakala na krilima nemoćne fraze: "Gospodine ministre, molim vas... dovoljno ste se profilisali, ovde je reč o deci."
"Dokaz histerije koja napada domaću političku kastu kad stvar postaje ozbiljna", komentariše glavni urednik lista Prese Rajner Novak.
Reči, ne-reči i bezimene zvrčke
Kao što je poznato, rat za definicijsku moć počinje u jeziku, svileni gajtan dolazi tek na kraju.
Na 18 stranica koje će kancelarka Merkel u ponedeljak pročitati na otvaranju kongresa CDU, radio je čitav tim partijskih ideologa, ne bi li se sa loših reči – kontrola, blokada, ograda, sahrana Šengena, gornja granica – prešlo na "alternativne formulacije", piše ARD pozivajući se na ministra policije De Mezjera.
Neke od tih poslušnih reči sa lekovitim dejstvima su "uvoditi red, usmeravati, smanjivati".
Decembar je i inače vreme kada instituti za negu jezika biraju najlepšu i najružniju reč godine. "Izbeglica" je reč godine u Nemačkoj, a u Austriji "kultura dobrodošlice".
Ne-reč godine je u Austriji izraz "specijalne građevinske mere", termin koji je rođen iz obračuna socijaldemokrata i konzervativaca u vladajućoj koaliciji, odnosno termin čija je upotreba dopuštena ministarki policije Mikl-Lajtner u slučajevima kada hoće da kaže "podizanje ograde na granici unutar šengenskog prostora".
Nemački Institut za jezik ove godine nije birao ne-reč. Posle prošlogodišnje ne-reči "lažljiva štampa", presušile su im asocijacije.
Sledeća, za politiku sitna epizoda, dobro pokazuje ideološku snagu jezika. Proslavljeni letonski reditelj Alvis Hermanis, čest gost u teatrima nemačkog govornog područja, dobrodošao gost beogradskih scena, otkazao je zajednički projekt u hamburškom Talija teatru, zamerajući toj kući da se previše uživela u "kulturu dobrodošlice".
"Nemačko oduševljenje da otvori granice za izbeglice je ekstremno opasno za čitavu Evropu. Istina, nisu sve izbeglice teroristi, ali su svi teroristi izbeglice ili njihova deca. Napadi u Parizu pokazuju da se nalazimo usred rata. Kao i u svakom ratu, čovek se mora odlučiti na kojoj strani stoji. Ja i Talija stojimo na suprotnim stranama. Vreme za političku korektnost je prošlo", rekao je Alvis Hermanis.
U evropskoj mreži usko povezanih pozorišta, Hermanisovo pismo je ravno tektonskoj kataklizmi. Pozorište je Hermanisa dalo "na odstrel", pri čemu ga socijalne mreže zasipaju porukama mržnje, nemački mediji demontiraju kao baltičkog rasistu i paranoidnog desničara, švajcarski principijelno brane, a austrijski ćute.
Na delu je istorijski presedan: umetnost je progovorila jasnim jezikom, a politika prešla na simboličko kodiranje.
