Izvor: Politika, 13.Jun.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako nam je postala važna mimika Angele Merkel
U razgovoru sa Aleksandrom Vučićem, nemačka kancelarka je navela da se seća teških razgovora sa Borisom Tadićem 2011.
Velika je razlika u izrazu lica Angele Merkel prilikom susreta sa Aleksandrom Vučićem u Berlinu pre dva dana i onoga kada se rastajala s Borisom Tadićem pre tri godine u Beogradu. Oba susreta, inače, najavljivana su i ocenjivana kao istorijska. Naš bivši ambasador u Nemačkoj, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << profesor Ivo Visković smatrao je važnim istaći da se nemačka kancelarka retko smeje, a da je prilikom Vučićeve posete bila više puta nasmejana. Podsećanja radi, nemački „Frankfurter algemajne cajtung” u avgustu 2011. izvestio je iz Beograda da Merkelova i Tadić nisu imali ništa zajedničko osim tmurnog izraza lica, sa kojim su oboje posle zajedničkih razgovora izašli pred javnost.
Da li smo, zapravo, od tog trenutka počeli pažljivo da posmatramo i tumačimo mimiku i gestove Angele Merkel? Od časa kada su njene otvorene i precizne reči, tačnije taksativni zahtevi šta se mora činiti u vezi sa Kosovom da bi bio moguć dalji evropski put Srbije, kao maljem u glavu pogodile srpsku javnost, a pogotovo vladajuću političku elitu. Tada je, naime, gošća iz Nemačke označila kraj našem (samo)zavaravanju da je moguća politika „i Kosovo i Evropska unija”, zatraživši, pored ostalog, da se rasformiraju „paralelne” srpske institucije na severu Kosova. To je izazvalo pravi politički potres u Srbiji, kojim je najavljen i kasniji silazak s trona Borisa Tadića i njegove Demokratske stranke.
Premijer Vučić je, prepričavajući medijima razgovor sa nemačkom kancelarkom, pomenuo da je Angela Merkel navela i da se seća teških razgovora 2011. sa tadašnjim rukovodstvom Srbije. I da joj je drago što to nije slučaj i sada, dodao je Vučić.
Da li smo te 2011. shvatili da svi naši evropski putevi ne vode preko Vašingtona i američke ambasade u Beogradu, nego da su glavne saobraćajnice Srbije ka Briselu u međuvremenu izmeštene i trasirane kroz Berlin?
Ističući da odnosi SAD i EU i dalje imaju presudan uticaj na globalnu politiku i međunarodne odnose, direktorka Centra za spoljnu politiku Aleksandra Joksimović ukazuje da u našem slučaju to svakako nisu dve suprotstavljene priče: „Da, postojala je ta tema da put do Brisela vodi preko Vašingtona, ali sada bih dodala – i preko Vašingtona i preko Berlina. SAD više nisu usredsređene na region Zapadnog Balkana i prepustile su ga EU, a samim tim je Nemačka tu preuzela ključnu ulogu.”
Za razliku od onih koji smatraju da su politike Berlina i Vašingtona kompatibilne, Živadin Jovanović, predsednik Foruma za svet ravnopravnih i bivši ministar spoljnih poslova, ukazuje da se od vremena kada se govorilo da su SAD najmoćnija sila Evrope, došlo do toga da se Nemačka sve otvorenije suprotstavlja često agresivnoj američkoj politici u Evropi. Navodeći koji su sve razlozi doveli do sazrevanja stava da Nemačka mora igrati aktivniju političku ulogu u najvažnijim procesima u Evropi, Jovanović ističe da se to može videti upravo u odnosu prema Srbiji.
„Svi bismo želeli da Nemačka prema Srbiji vodi jednu novu, nerevanšističku politiku, a ne politiku bivših nemačkih ambasadora Cobela i Masa, koji su otvorili pitanje Vojvodine, Sandžaka, juga Srbije. Ipak, iako je nagoveštena nova politika boljih odnosa sa Srbijom, ne treba brzati, ne treba da nas obuzima euforija, niti treba donositi isključive i preterane ocene. Ne treba ničim pokazivati da smo impresionirani ili da smo najednom zaboravili šta je govorila prethodna administracija”, kaže Jovanović, dodajući da Srbija ne sme da se opusti ni u trenutku kada Nemačka pravi pozitivan zaokret, jer i Berlinu treba vremena da svoj strateški brod precizno usmeri u skladu sa novim interesima, posebno u vezi sa Rusijom.
Niko od naših sagovornika ne misli da je događaj iz 2011 (iako je to bio trenutak kada je došlo do krize u odnosima Beograda i Berlina) označio nemačko preuzimanje primata u ovom regionu. I kažu da ne bi merili političko vreme u Srbiji do tog boravka i Merkelove u Beogradu i od njega. Svi oni ističu da Nemačka već duže vreme preuzima lidersku ulogu u EU, čemu je posebno doprinela velika ekonomska kriza i uloga ekonomski moćne Nemačke u njenom prevazilaženju.
Aleksandra Joksimović ukazuje da je Nemačka ta koja diktira uslove vezane za proces proširenja EU i stoga treba imati u vidu da samo 20 odsto Nemaca pozitivno gleda na dalje širenje evropske porodice.
„Nemačka je i najveći donator i visoko na lestvici investitora u Srbiji i regionu. A kao ekonomski snažna sila, ona uvek ima mogućnost i moć da utiče i na politička kretanja u EU, a naravno i u regionu Zapadnog Balkana. Zbog svih ovih činjenica je neka vrsta naklonosti Nemačke uvek više nego dobrodošla”, ističe ona, potvrđujući kroz ocenu da se Nemci ne libe da kažu šta su njihova očekivanja i da nikoga neće tapšati po ramenu a smatrati da nije obavio određeni zadatak staru tezu da su Nemci pouzdan partner – u smislu da sa njima znate na čemu ste.
Praktično isto tvrdi i jedan naš sagovornik, iskusni diplomata, navodeći da oni vole da budu „brutalno otvoreni”.
„Oni ne lažu. Neće uvek da kažu svoj stav, ali kad ga kažu, to je to. Neće te prevariti, govoriti jedno, a raditi drugo. Naš problem je bio kako su to radili – dosta grubo, u formi uslovljavanja. Sada se to menja, radi se mnogo taktičnije, diskretnije. I sada postoje uslovi, zahtevi, ali ne tako grubo ispoljeni da bi se čovek i njegova država osećali poniženim”, objašnjava ovaj izvor „Politike”.
Očigledno je premijer Srbije Aleksandar Vučić svestan te osobine Nemaca. Zato je u izjavama posle razgovora sa Angelom Merkel isticao da je suština odnosa sa Nemačkom da ne obećavate ono što ne možete da ispunite i da je on ono što je obećao ispunio, ne precizirajući detalje.
J. Cerovina, B. Baković
objavljeno: 13.06.2014.
Pogledaj vesti o: Boris Tadić
