Izvor: Politika, 20.Dec.2011, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Etapno kuvanje
Šta mislite zašto je nemačka kancelarka odigrala ovako tvrdo u situaciji kada ni nju ni Brisel ništa nije koštalo da nam udele tu kandidaturu i uz nju ispostave hrpu novih uslova
Iako razumem neke političke i psihološke razloge za to, ipak, mislim da ima nečeg duboko mazohističkog i ponižavajućeg u opštem srpskom medijskom oduševljenju nemačkom kancelarkom Angelom Merkel („Danke Dojčland”, „hvala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Angela”) čije nam se lice, slično kao i u vreme avgustovske posete Beogradu, i protekle nedelje osmehivalo sa naslovnih strana doslovno svih dnevnih novina i sva tri glavna srpska politička nedeljnika.
Pri tom na prste jedne ruke mogu se prebrojati negativni tekstovi – tačnije rečeno, ovako na prvu loptu, ja ne mogu da se setim ni jednog jedinog, ali moguće je da mi je neki promakao. Jedni su se radovali jer se nadaju da će nemačko (i austrijsko) protivljenje srpskoj kandidaturi uz ispostavljanje novih i novih uslova dovesti do porasta evroskepticizma u Srbiji i okretanja na drugu stranu. Drugi su bili presrećni zbog teškoća u koje su zapali njihovi politički protivnici.
Treći su bili oduševljeni jer je „principijelna” nemačka kancelarka konačno prekinula praksu „gledanja kroz prste srpskim političkim ponavljačima”, koji hoće evropsku perspektivu, a nisu spremni da ispune ono što „Evropa od njih traži”.
Konačno, srećni su i svi tradicionalni probritanski „elementi” u Beogradu, jer, eto, posle dugo vremena nisu oni najveći krivci, nego će, kako se čini, na kraju opet „Nemci ispasti grbavi”. (Nezadovoljni su, pretpostavljam, samo neki iz vlasti, ali oni tu svoju frustraciju, ako je uopšte osećaju, ne smeju mnogo i glasno da pokazuju, da ne bi dodatno naljutili briselske „prijatelje” i još više ugrozili svoje kandidaturne i predizborne šanse.)
Imam utisak da, za razliku od amoralne i kalkulantske političke čaršije, obični građani, ipak, ne dele preterano ovo oduševljenje svoje vajne „elite”. A ne delim ga ni ja. Već sam rekao da ne volim kada neko ponižava moj tim, čak i ako nisam zadovoljan njegovim sastavom i igrom. Tim pre što je minimalna verovatnoća da će iz ovoga što se (nije) dogodilo 9. decembra biti izvučena adekvatna politička pouka. Drugim rečima, male su šanse da će srpska vlast imati snage za bilo kakav „preokret” i skretanje sa aktuelnog, očigledno besperspektivnog kursa.
Na stranu što i ja mislim da je bolje da nam se odmah u lice brutalno saspe šta se od nas očekuje, nego da nas „etapno” kuvaju na tihoj vatri i seku rep u nekoliko navrata ne bi li „manje bolelo”. No, to sigurno nije ono što je motivisalo nemačku kancelarku na ovo istorijsko „najn”. Ali, zbilja, šta mislite zašto je nemačka kancelarka odigrala ovako tvrdo u situaciji kada ni nju ni Brisel ništa nije koštalo da nam udele tu kandidaturu i uz nju ispostave hrpu novih uslova od kojih bi zahvalni Beograd do marta ispunio najmanje polovinu?
Kao i obično, postoje dve najrasprostranjenije i oprečne škole mišljenja. Po jednima, Nemačka naprosto ne može, a više i ne pokušava da obuzda svoj novoprobuđeni imperijalni ego i stare anti(sim)patije prema pojedinim balkanskim narodima. Tako ni nama, navodno, ,,nisu zaboravili 1914. i 1941.”, a na sve se još nadovezalo i povređivanje nemačkih vojnika na kosovskim barikadama, što je samo probudilo stari resantiman i negativne emocije. Nasuprot tome, po drugoj interpretaciji, a nije teško zaključiti odakle potiče jedna, a odakle druga, Nemci su u ovoj stvari bili ,,samo oruđe”, odnosno nevoljni izvršioci zahteva koji je stigao sa druge strane Atlantika.
Zapravo, ove dve interpretacije uopšte nisu nužno toliko suprotstavljene kao što na prvi pogled izgleda. Naime, nije isključeno da su se u ovoj stvari naprosto preklopili interesi i želje Vašingtona i Berlina (a verovatno i Moskve), što ne znači da se već narednog puta neće naći u koliziji. Amerikanci su verovatno zaključili da nije zgoreg još malo pritisnuti Srbe u pravcu „prihvatanja faktičkog stanja na Kosovu”, kad već očigledno tako dobro reaguju na pritiske i kada im je već toliko stalo do EU kandidature. Nemci su verovatno iskoristili priliku da lojalno odrade posao za Amerikance, sa kojima u poslednje vreme (Irak, Libija, „Severni tok”) baš i nisu često na istoj političkoj liniji, i još da, kolateralno, demonstriraju svoju naraslu političku snagu unutar unije. A ni Rusima verovatno nije preterano mrsko da se Srbi još jednom uvere u to kako u svetu, osim „matjuške”, nemaju pravog prijatelja.
Ali šta god da je u pitanju, mislim da je Angela Merkel zapravo pogrešila. Čak i ako njena netaktičnost ostane bez neposrednih političkih posledica i ne dovede do potpunog okretanja Srbije od evrounijske priče, ipak, nepotrebno je dolila ulje na već gotovo zagasli žar antinemačkih emocija u srpskom narodu i ozbiljno ugrozila uticaj i trud koji su ovde godinama ulagali nemačka diplomatija, fondacije i privrednici.
Ali to su već nemačke brige – i to svakako ne najbitnije, u moru problema koje ta velika zemlja i njena elita moraju rešavati u neposrednoj budućnosti. Mene, zapravo, mnogo više brine to što se u Srbiji uvek lako nađe kritična masa onih koji su spremni da, sa boljim ili gorim opravdanjem i izgovorom, aplaudiraju i nađu se na usluzi onome ko Srbiju gazi.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 20.12.2011.
