Izvor: Politika, 03.Jun.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demokratija po meri Kineza
Kad kancelarka Angela Merkel proglašava da je „multikulturalizam u Nemačkoj mrtav”, Habermas to vidi kao slabost državne vlasti i sve većeg ekonomskog imperativa. A kao odraz ovakve situacije na demokratiju, on primećuje da poverenje naroda u takvu, oslabljenu „političku klasu”, značajno opada
Pitanje glasi: da li učešće u demokratskim procedurama ima samo funkcionalno značenje, po kome se ućutkuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poražena manjina, ili ima promišljeno značenje, po kome se argumenti građana uključuju u demokratski proces kroz koji se formiraju društvena mnjenja, stavovi i odluke?
To pitanje postavlja Jirgen Habermas, poznati nemački intelektualac, a postavlja ga povodom ozbiljnih preispitivanja pojma demokratije, koja se odvijaju upravo u Nemačkoj gde se, od avgusta 2010, pojavljuju opasni talasi političke uznemirenosti. Njih izazivaju problemi koji se tiču socijalne integracije imigranata i gastarbajtera, multikulturalizma i onog, glavnog, što usmerava, i oblikuje, nacionalnu kulturu. Onoga što Nemci nazivaju „Leitkultur”.
Habermas vidi tri toka koja utiču na „Leitkultur”, u Nemačkoj, danas. Prvi je strah od imigranata, drugi je zainteresovanost ljudi, i birača, za harizmatične pojedince koji u politiku ulaze kao potpuni amateri, a treći je niz spontanih, lokalnih „pobuna” običnih ljudi, nezadovoljnih uslovima u kojima žive.
Kombinacija ova tri toka dovela je i do momenta u kome nemačka kancelarka Angela Merkel proglašava da je „multikulturalizam u Nemačkoj mrtav”. Habermas to vidi kao slabost državne vlasti i njenog sve većeg ustupanja pred onim što se nameće kao neumitni ekonomski imperativ. A kao očigledan odraz ovakve situacije, na demokratiju, on primećuje da poverenje naroda u takvu, oslabljenu „političku klasu”, značajno opada.
Na drugoj strani planete, u isto vreme, javlja se Fransis Fukujama, svetski poznat po tome što je, svojevremeno, proglasio „kraj istorije” i tako, na velika vrata, uveo poplavu spekulacija o sudbini demokratije u postindustrijskom i postmodernom društvu. Fukujama reaguje na veoma dobro primećenu činjenicu da je Narodna Republika Kina, kroz svetsku ekonomsku krizu, koja je započela 2008. godine, prošla znatno brže, bezbolnije, i uspešnije nego sve vodeće demokratije,razvijenog sveta, zajedno. On, prilično šokantno, dolazi do zaključka da je demokratija, kao politički sistem, previše spora i nefunkcionalna, za ono što je Narodna Republika Kina, danas, i za ono čemu teži da bude, sutra.
Šta je Narodna Republika Kina danas, i čemu teži, možda najbolje pokazuje upoređenje sa vodećom svetskom demokratijom, SAD. Upoređenje ukazuje na jake i važne kontraste. Recimo, dok jedna od dve partije koje se, redovno, smenjuju na vlasti u SAD, Republikanska partija, problem klimatskih promena, i ekologije uopšte, pretvara u sporno, vruće, i konfliktno političko pitanje, Kineski komunisti, jedini na vlasti, već više od pola veka, taj problem pretvaraju u opštenacionalni radni zadatak. Jer, u Kini, ne postoji nikakva politička debata o klimatskim promenama. Kineski lideri su, pretežno, inženjeri i naučnici pa, stoga, i ne bacaju vreme na preispitivanje, i osporavanje, naučnih podataka. Velika, nacionalna akcija, ka „ozelenjavanju” Kine je praktična odluka koja se tiče zdravlja i bogatstva. Zagađenje sredine, koje je izmaklo kontroli, za kineske lidere znači gubitak života, vazduha, vode, važnih ekosistema i, naravno, novca. A izgubljen novac znači manje radnih mesta i više političke nestabilnosti.
Za Kineze tu se radi o kombinaciji tri-u-jedan. Prvo, postajući energetski efikasnija, Kina štedi novac. Drugo, preuzima vodeću ulogu u onome što se, već danas, formira kao sledeća „globalna industrija”. Treće, dobija priznanja, od ostatka sveta, zbog pozitivnog uticaja na globalni problem klimatskih promena.
Tomas L. Fridman, komentator „Njujork tajmsa”, taj kontrast duhovito opisuje na sledeći način. Dok su američki republikanci pitanje klimatskih promena pretvorili u jednu, engleskureč od četiri slova, a to je reč joke (u prevodu – vic), kineski komunisti su, to isto pitanje, takođe, pretvorili u jednu reč od četiri slova a to je reč jobs (u prevodu – radna mesta).
Dobri poznavaoci onoga što se dešava u Kini kažu da se Kina iz „glavne svetske fabrike”pretvara u „glavnu svetsku laboratoriju za čiste tehnologije”. Ta promena je posledica jedinstvene sposobnosti kineskog sistema da jeftin kapital usmeri ka eksperimentima velikih razmera kako bi se došlo do modela koji funkcionišu. Tako je Kina, već, u velikoj meri, uložila i investirala u pilot-gradove sa isključivo električnim vozilima, „pametne”energetske mreže, LED osvetljenje, ruralne zajednice orijentisane na upotrebu biomase i niske emisije štetnih materija, itd.
Ključ leži u činjenici da kineski sistem podstiče brzo isprobavanje i nalaženje novih, čistih tehnologija koje funkcionišu a, pri tome, poseduje i političku odlučnost da, usvojena rešenja, brzo rasprostire širom zemlje. To, onda, Kini omogućava da brzo stvara nova radna mesta a da, istovremeno, i uči.
Dakle, šta je to što usmerava, i oblikuje, nacionalnu kulturu u Kini, a šta u Americi? Ono što Nemci nazivaju „Leitkultur”. Da li je to mera demokratije, odnosno viška ili manjka demokratije, ili je to mera prilagođenosti sistema onome što se zove stanje humaniteta ili duh epohe? Da li je demokratija u stanju da se nosi sa epohalnim promenama koje, u 21. veku, sigurno leže i u činjenici da, po upravo obavljenom popisu, na planeti, danas živi milijardu i sedamsto miliona Kineza? Od toga, milijardu i tristo pedeset miliona, u Narodnoj Republici Kini. Što kinesku dijasporu, od tristo pedeset miliona ljudi, čini brojnijom od mnogih „mnogoljudnih” država sveta. Kako će ova činjenica da se odrazi na pojam multikulturalnosti u 21. veku? Koliko partija je potrebno da bi se odrazile demokratske potrebe milijardu i sedamsto miliona ljudi? Ili je dovoljno da to budu dve? I da se naizmenično smenjuju na vlasti i da, u funkcionalnom značenju, sa pobedom, dobijaju pravo da ućutkuju poražene koji, sa svoje strane, zadržavaju pravo da, svako ozbiljno društveno pitanje, ili naučno dokazanu istinu, pretvaraju u vic.
Verovatno, kao što nagoveštava Fukujama, u 21. veku, za tu vrstu demokratije neće više biti vremena. Jer, od nje će stalno biti brža, i efikasnija, ona funkcionalna praksa koja društvena mnjenja, stavove, i odluke, formira i artikuliše na drugačiji način i, očigledno, pod nekim drugim imenom. Da li je to, drugo ime, u vezi s onim što se danas podrazumeva kao kineski komunizam? Ili je to neko drugo određenje koje proističe iz sasvim posebnog, i vekovima isprobavanog, načina na koji se usmerava, i oblikuje, nacionalna kultura? Sigurno je da će talasi političke, i svake druge uznemirenosti, nesagledivo jačati ako oslabljene „političke klase” zapadnih demokratija i dalje budu insistirale na tome da Narodna Republika Kina prihvati njihove zahteve i,svoj sistem, pretvori u nešto što bi, u krajnjoj liniji, dovelo do istih onih pitanja koje, danas, u Nemačkoj, o demokratiji, i nacionalnoj kulturi, postavljaju Jirgen Habermas i mnogi drugi.
Razlika bi bila u tome što bi ta pitanja postavljalo na stotine miliona ljudi. Nalaženje „demokratskog” odgovora na sto, petsto, ili devetsto miliona postavljenih pitanja bio bi riskantan „socijalni inženjering”, igra velikih brojeva koja bi prizivala globalni haos, nesagledivih razmera. Ili bi to bila igra koja proizvodi jako mnogo viceva na koje se malo ko, zaista, i smeje.
Stanko Crnobrnja
objavljeno: 04.06.2011.
