Izvor: Politika, 07.Feb.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povika na Medvedeva
Da li je bivši ruski predsednik svojevremeno precenio domete politike „resetovanja” i kakve su posledice te procene
Da li je Dmitrij Medvedev bio loš predsednik i da li je tokom svog mandata 2008–2012. naneo nenadoknadivu stratešku štetu vlastitoj zemlji, pitanje je oko kojeg se ovih dana u Rusiji lome koplja.
Temu je pokrenuo film (u slobodnom prevodu) „Igra pod pritiskom” u kojem su protiv aktuelnog premijera iznesene neuobičajeno teške optužbe. Izneli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su ih ljudi sa velikim integritetom: bivši premijer Jevgenij Primakov, penzionisani general Leonid Ivašov i nekadašnji ambasador Rusije u Libiji Vladimir Čamov.
Medvedeva optužuju da je kroz politiku „resetovanja”, koju je formulisao sa predsednikom SAD Barakom Obamom, Rusiju doveo u podređeni položaj u odnosu na velikog suparnika sa zapada. Sve ostalo posledice su takve politike.
Premijeru se pre svega zamera što je, verujući u dobronamernost Amerikanaca, koja je trebalo da proističe iz deklarisane politike „resetovanja”, odbio da u Savetu bezbednosti UN uloži veto protiv izglasavanja rezolucije o Libiji (2011), kojom je ovoj zemlji nametnuta „zona zabranjenog leta”.
Ovakva odluka išla je prvenstveno naruku Zapadu, a Rusiju će, prema rečima ambasadora Čamova, koštati bezmalo, 20 milijardi dolara. Toliko je, naime, Rusija mogla da zaradi novca od ugovorenog izvoza naoružanja Libiji.
Ne manje oštar je general Ivašov. On tvrdi da su vojni stručnjaci opominjali Medvedeva da ne potpisuje dogovor o smanjenju nuklearnog naoružanja, takozvani START-3 (8. aprila 2010. u Pragu), pošto je on po Rusiju nepovoljan, i praktično je stavlja u podređeni položaj u odnosu na druge velike svetske sile.
Nisu naišli na predsednikovo razumevanje iako su bili u pravu, što je u jednoj prilici potvrdio i sam Medvedev.
Za Amerikance, ta potvrda je prazna reč, navode kritičari. „Uostalom, oni su o našem odbrambenom kompleksu i mogućnosti pokretanja strateških oružanih snaga znali više od predsednika”, navode.
Ivašov posebno naglašava: „Medvedev se tokom predsednikovanja ponašao kao da upravlja kolonijom, a ne nezavisnom državom. U Libiji nisu izdani samo interesi Rusije, već i interesi kompletnog sistema međunarodne bezbednosti.”
Za bivšeg ambasadora RF u Libiji Alekseja Podceroba, gubitak treba posmatrati mnogo šire, tačnije, u kontekstu sadašnje krize u Siriji, koja je, takođe, veliki uvoznik ruskog naoružanja. „Posle kolapsa u regionu, ostale su još samo dve države koje po obimu ekonomske saradnje mogu da se porede sa džamahirijom, a to su Sirija i Alžir.”
„Ruske kompanije u Siriji grade puteve, obnavljaju železničku mrežu, grade naftovod. Tu je i trgovina vojnom opremom. Masa toga što nema veze sa politikom”, objašnjava Podcerob. „Posle promene vlasti u džamahiriji, vrata za ruske kompanije jednostavno su zatvorena.”
Najinteresantnije u celoj ovoj priči jeste to što je film u javnost, putem interneta, pustio niko drugi do – vicepremijer Dmitrij Rogozin. Pomenuta činjenica navela je i ruske i neruske analitičare da ponovo razviju teoriju po kojoj u Kremlju postoje dve suprotstavljene političke grupacije: jedna tvrđa, kojoj svakako pripada i Rogozin, i druga, mekša koja sledi politiku Medvedeva. U pojedinim ruskim medijima pojavila se čak i tvrdnja da premijer služi samo kao paravan za „grupu političara čije je delovanje pogubno po Rusiju”.
Druga mogućnost je da gađajući Medvedeva kritičari u stvari nišane samog Putina. Naime, odlukom da se 2012. vrati na čelo države Putin je na sebe navukao gnev mnogih u Rusiji i van nje. Takođe, oštra politika, koju je u trećem mandatu počeo da sprovodi, umnogome odudara od onoga što se, koliko do prošle godine, dešavalo kada je zemlju vodio Medvedev.
Ne treba iz vida gubiti ni činjenicu da je upravo Putin 2008. promovisao Medvedeva u svog naslednika. Da li je reč bila o lošoj proceni, ili je Putin svesno u Kremlj doveo čoveka kojeg će za četiri godine lako zameniti i ponovo preuzeti predsedničku ulogu, ostaje da se nagađa. Ipak, ono što ostaje jeste – šteta koja je u te četiri godine počinjena, kako na domaćem planu tako i na planu međunarodnih odnosa.
Ako se, uz to, zna da je Medvedev i kao šef države za svaki potez odgovarao „potčinjenom” Putinu, onda mnoga pitanja tek ostaju da nađu odgovor.
Po svoj prilici, sve pomenuto je navelo bivšeg premijera Jevgenija Primakova da iznese tvrdnju kako je „epoha tandema” – situacija u kojoj predsednika države, po isteku mandata, nasleđuje dotadašnji predsednik vlade, i obratno – definitivno okončana.
Ovo, po Primakovu, ne znači da učesnici tandema moraju obavezno da se razilaze u stavovima ili načinu delovanja, ali pre svega pretpostavlja da će, praktično i pravno, onaj koji vodi državu ubuduće biti oličen u samo jednom licu. U ovom slučaju Vladimira Putina.
Slobodan Samardžija
objavljeno: 07.02.2013.
Pogledaj vesti o: Ambasador Rusije
