Izvor: BalkanRock.com, 27.Maj.2015, 16:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Blur – The Magic Whip (2015)
Unapred se izvinjavam zbog opšteg mesta koje se neću truditi da izbegnem na samom početku, ali dečaci su odrasli. Odrastanje je proces koji sa sobom vuče vreću loših i dobrih strana. Dečaci o kojima se radi, perjanica britanskog popa Blur, poslednji put su nas “počastili” albumom pre dvanaest godina.
Tada još uvek mladi, negde pri kraju životne škole, nisu uspeli da polože jedan od težih ispita pred koji su stavljeni: vitalni član benda (Graham Coxon) “napustio >> Pročitaj celu vest na sajtu BalkanRock.com << je žurku”, a šarmantni Damon Albarn se na svoj način borio sa depresivnim periodom svog života. Nekoliko godina pre napuštanja Blura, Coxon se otisnuo u solo vode, a negde u isto vreme, Albarn je osnovao sada veći kultni (virtuelni) bend Gorillaz.
U međuvremenu, dva genija iz nadmenijeg od jedina dva benda koja su devedesetih postojala u Ujedinjenom Kraljevstvu (drugi je iz Mančestera) su razvijali svoje karijere na takav način da publika nikada nije verovala da će se Blur ikada vratiti. No, život i sudbina sakrili su iznenađenje u Hajd parku 2009. godine i momci i devojke su opet mogli da rade šta inače rade uz kafu i televiziju. Album nije bio u planu, ali hej, šta je, tu je, bar opet imamo jedan od najvećih brit-pop bendova, zar ne? Život i sudbina još jednom se mešaju u status quo i na opšte iznenađenje, Damon, Graham, Alex i Dave snimaju i izdaju The Magic Whip.
Čarobni bič (ili šlag, ako vam je draže) zaista zvuči čarobno. Budući da je poreklo priča o ovom albumu dobrih mesec i više dana izlazila iz svakog ugla muzičkog onlajn novinarstva, ovde je nećete naći. Za one koji su tek sada obratili pažnju na dešavanja u svetskoj muzici, evo sinopsisa – Blur na putu do nekog festivala u Japanu “zagine” u Hong Kongu na nekoliko dana, momci iz dosade krenu da se zezaju u prvom studiju na koji su naleteli, svidi im se rezultat, Coxon smiksa album sa svojim producentom i voilà, Blur ima povratnički album. “I to kakav povratnički album!”, reći ćete nakon slušanja. Najlepši aspekt ovog albuma verovatno leži u činjenici da je ubiranje novca od muzike bilo poslednje na listi želja ove četvorke. Potpomognut osveženom hemijom nekadašnjih (i današnjih) najboljih prijatelja, album jednostavno isijava emocije.
Iako na njemu nećete naći novi Coffee & TV, Song 2 (želite li uopšte da nađete novi Song 2?), Beetlebum ili Girls & Boys, album ima nekoliko momenata kada ćete reći “To je to!”. Izgleda da su se ovog puta spremili za ispit tako što su iskoristili sve do sada naučeno. Čućete uticaj Gorillaza u svakom trećem taktu, ali i istu onu anksioznost i udaljenost koja je nekoć poručivala da je savremeni život sranje. Albarn još od Demon Daysa (magnum opus Gorillaza) nije zvučao ovako melodično, a ako ste mislili da je najiskrenije što ovaj simpatični melanholik može da zvuči bio njegov izvrsni solo album, o, varate se.
Jednom kada čujete Mirrorball, My Terracotta Heart ili Pyongyang, odzvanjaće vam stihovi u glavi danima. Na neki čudan način, Blur na ovom albumu uspeva da spoji globalno sa privatnim pa će vam, možda (kao autoru teksta), Mirrorball ogaditi onlajn komunikaciju, možda ćete, slušajući There Are Too Many of Us, pomisliti da smo stvarno napravili haos na ovom trećem kamenu od Sunca i da nas je previše. Uz My Terracota Heart, Ice-Cream Man, I Thought I Was a Spaceman “vostati će” svaki spaljeni most koji ste duboko zakopali u sebe, dok ćete uz nešto brže Go Out, I Broadcast i uvodnu Lonesome Street slaviti solipsizam. Sve navedeno upakovano je u jako pitku pop formu, bez previše agresije, sa pomalo “majmunskim” vajbom koji je Albarn početkom veka plasirao u etar.
Proste melodije i introspektivni iskreni stihovi krunisani su produkcijom na kojoj će im ove godine verovatno svi ostali pop i rok izvođači zavideti. Kao da to nije učinjeno dovoljno samom muzikom, producent Stephen Street učinio je (sa Damonom i Grahamom) da ovaj album opravda pridev “čarobno” u imenu. Agresivan je tamo gde treba da bude (i koliko dolikuje odraslim ljudima), ambijentalan na pravim mestima, sadržinski kompleksan koliko i kineski jezik koji krasi omot, šaren poput Kauluna i, iako je generalno tih (zli jezici će reći i previše), grandiozan je kao i sama “Mirisna Luka” (bukvalni prevod imena Hong Konga).
Ovaj album trijumfuje nad svim glupostima koje nam XXI vek agresivno servira na tacni i gura u facu. Poručuje nam da je u redu biti sâm, da je u redu kajati se, da je u redu istraživati (i sebe i okolinu). Dečaci su možda “omatoreli” kalendarski, ali duh je i dalje tu, sa dozom sete se javlja da nas podseti da je moderni život, jel’ te, sranje. Poručuje nam da se izlogujemo već jednom, budemo ljudi, jer koliko god da nas ima, pravih ljudi je ipak malo. Ova četvorica? Oni su, posle svega, ljudine.
Spisak pesama:
1. “Lonesome Street”
2. “New World Towers”
3. “Go Out”
4. “Ice Cream Man”
5. “Thought I Was a Spaceman”
6. “I Broadcast”
7. “My Terracotta Heart”
8. “There Are Too Many of Us”
9. “Ghost Ship”
10. “Pyongyang”
11. “Ong Ong”
12. “Mirrorball”
.jpg)
