Izvor: Danas, 10.Avg.2014, 21:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čvrsta osovina Moskve i Pekinga
Rusija i Kina, dva velika evroazijska suseda, otvorila su novu stranicu u odnosima posetom predsednika Rusije Vladimira Putina Kini u maju 2014. Novi sadržaji partnerstvu na Dalekom istoku, obostrano strpljivo trasirani punu deceniju i po, učvrstili su osovinu Moskva - Peking.
Najnoviji koridor gasovodnih cevi koji će spojiti najveću državu sveta, Rusiju, i najmnogoljudniju zemlju, Kinu, opravdano je pobudio >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << pažnju svetske javnosti, posebno vodećih političko-privrednih krugova Zapada.
Odnosi dva moćna suseda u novijoj istoriji puni su oscilacija, uspona, padova i kako je rekao veliki kineski reformator Deng Hsijaoping, kretali su se cik-cak linijom, kroz četiri faze. Posle sticanja nezavisnosti Kine 1949, Moskva je za Peking deceniju bila uzor. Bilo je to vreme ratnog rusko-kineskog savezništva protiv SAD u ratu na Korejskom poluostrvu. Tokom 50-ih Moskva je slala na hiljade stručnjaka kako bi pomagala Kini. Vlada iz Pekinga poslala je više od 10.000 kineskih studenata u SSSR. Bivši predsednik Kine Điang Cemin (1993 - 2003) pričao mi je, kada smo se sreli u Šangaju, gde je bio na funkciji gradonačelnika, kako je sredinom 50-ih kao inženjer radio u fabrici automobila na usavršavanju u Moskvi. Nakon decenijskog "medenog meseca" nastupio je dugotrajni period oštrih ideoloških sukoba, raskola i razmimoilaženja. U trouglu SAD - SSSR - Kina, u hladnom ratu, "oštra zima iz Sibira" širila se više na Kremlj i Čun-nanhaj (sedište kineskih lidera u Pekingu) nego na Belu kuću.
Dva ideološka neprijatelja, Rusija i Kina, krajem 60-ih godina ušla su čak i u pogranični rat na reci Usuri. Iz takvog stanja najviše je profitirao Vašington. U trećoj fazi 80-ih godina 20. veka Rusija i Kina bile su, u cilju pariranja Americi, dva dobra i "pristojna" velika evroazijska suseda. Poslednja faza počinje 90-ih godina prošlog veka. Nakon raspada SSSR-a, Rusija i Kina strpljivo i dalekovido trasiraju sadržaje za buduće strateško partnerstvo. Posebno poslednjih 15 godina, od vremena Vladimira Putina, Rusija i Kina sadržajno stvaraju osnove i grade - pod budnim okom Amerike - evroazijsku platformu na kojoj će počivati buduće strateško partnerstvo.
Prema mišljenju politikologa Guntera Šuberta, nemačkog stručnjaka za Kinu, Zapad na partnerstvo Rusije i Kine "gleda negativno", zato što su redovni rusko-kineski dijalozi na najvišem nivou "dokaz i potvrda da i Kina i Rusija imaju kome da se okrenu, a da pri tome to ne mora da bude Zapad". Kina i Rusija u poslednjih šest godina rešavaju dva krupna pitanja. Prvi, bazični kinesko-ruski dogovor, počiva na rešavanju graničnog problema. Kina i Rusija su 2008. u Pekingu potpisale sporazum o trajnoj demarkaciji svoje 4.300 kilometara dugačke zajedničke granice. Inače, najduža kopnena državna granica na svetu u poslednja tri veka u više navrata bila je uzrok ozbiljnih sporova. Godine 1969. bilo je i oružanih sukoba sa stotinama mrtvih i ranjenih. Armija SSSR-a u to vreme je koncentrisala milion vojnika istočno od grada Irkutska, na Bajkalskom jezeru, a Kineska armija je u Mandžuriji razmestila čak 24 divizije. Reka Amur, linija razdvajanja, istorijsko poprište sukoba, danas spaja dva velika suseda. Planirano je da uskoro počne zajednička izgradnja mosta preko Amura. To će biti prvi most koji spaja Rusiju i Kinu.
Drugi fundamentalni osnov gradnje strateškog partnerstva sadržan je u kinesko-ruskom sporazumu o energetici, potpisanom u Šangaju maja 2014. za vreme posete Putina Kini. Vrednost sporazuma o prodaji ruskog gasa Kini dostiže fantastičnu sumu od 400 milijardi dolara. Kina je, istisnuvši Nemačku, već četiri godine prvi trgovinski partner Rusije. Vrednost rusko-kineske trgovine u 2013. iznosila je 88,8 milijardi dolara, što je za 11,2 odsto više u odnosu na 2012. Planiraju da u 2015. razmena bude 100 milijardi dolara, a do 2020. čak 200 milijardi.
U "energetskom paketu" Kini pažnju zaslužuje Šangajski sporazum iz maja 2014. o gasovodu "Snaga Sibira". Za Rusiju sporazum je potpisan u specifičnim međunarodnim okolnostima. Poseta Putina Kini odigrala se u trenutku kada su SAD počeli ekonomski da izoluju Rusiju zbog krize u Ukrajini; kada je Rusija izbačena iz grupe najmoćnijih privreda sveta G8; i kada je MMF izneo procenu da će ruska ekonomija u 2014. porasti samo 0,2 odsto. U takvim specifičnim okolnostima Rusija nije išla na traženje zaobilaznih puteva, već se opredelila za optimalnu alternativu koja će joj omogućiti da stekne izvore sopstvenog razvoja, nezavisno od pritiska Zapada, posebno SAD. Dokaz Putinove rešenosti da u Šangaju stavi tačku na decenijski dijalog jeste i to da je sporazum bio potpisan 21. maja u četiri sata ujutru.
Prema sporazumu, Rusija bi u narednih 35 godina obezbedila Kini oko 20 odsto njene potrošnje prirodnog gasa. To znači isporuku oko 38 milijardi kubnih metara gasa godišnje, s mogućnošću povećanja čak i do 60 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Kina će se na taj način po količini ruskog gasa izjednačiti sa Nemačkom, koja iz Rusije kupuje oko 40 milijardi kubika godišnje. Cena gasa je 350-360 dolara za 1.000 kubnih metara gasa. To je nešto niža cena od one koje su Rusiji plaćale zemlje članice EU u 2013. (prosek oko 380 dolara.) Prema rečima direktora ruskog "Gasproma" Alekseja Milera, ugovor sa Kinom je najveći koji je ova kompanija do sada sklopila. Po proizvodnji zemnog gasa Rusija je na drugom mestu u svetu iza Amerike, a ispred Kanade.
Dužina gasovoda "Snaga Sibira", čija je izgradnja podeljena u dve faze, biće oko 4.000 km. Na trasu gasovoda nemaju uticaja ni svetsko tržište ni novija politička zbivanja u rusko-kineskom neposrednom okruženju. Ugovor sa Kinom "težak" 400 milijardi otvara pitanje konkurencije između Evrope i zemalja Azijsko-pacifičkog regiona oko izvoza i prodaje ruskog gasa (cene, količine, i dr.) Neosporno je da će sporazum iz Šangaja proizvoditi krupne geopolitičke i geoekonomske posledice na buduće međunarodne procese. Putinova rešenost da diverzifikaciju tržišta koje Rusija snabdeva gasom sprovede po svaku cenu, ukazuje na izuzetan geopolitički značaj. Kriza u Ukrajini samo je zamajac za okončanje dijaloga koji je trajao punih 10 godina. Ta kriza, pomalo neočekivano, postala je katalizator velikog pomeranja u odnosu snaga na međunarodnoj sceni čije će posledice biti vidljive tek u narednim godinama.
Za Kinu, najvećeg svetskog potrošača energenata, od posebnog strateškog značaja je gasni sporazum. Kina zasad nema razvijenu gasnu industriju i gas sa svega šest odsto učestvuje u ukupnoj energetskoj potrošnji. Cilj Kine je da se do 2020. procenat učešća gasa u ukupnoj energetskoj potrošnji popne na 15 odsto. Najveći energetski potrošač u Kini je nažalost još uvek, ekološki veoma štetan, ugalj. Kina je potpisala sporazum u nameri da svoje vitalne tokove energenata preusmeri s pomorskih puteva koji mogu lako biti zatvoreni u slučaju oružanog sukoba sa SAD na bezbednije kopnene puteve van domašaja SAD i njihovih saveznika. Oko 85 odsto nafte Kina uvozi preko moreuza Malaka, koji spaja Indijski i Tihi okean, dugim 960 kilometara, čime je ranjiva u slučaju eventualne pomorske blokade.
Ono što je posebno značajno i što je uočio i Zapad u svojim stručno-političkim analizama - i zbog čega posebno zazire pokazujući veliku dozu podozrenja kako prema Rusiji, tako i Kini - jeste činjenica da narastajuće rusko-kinesko strateško partnerstvo pokazuje ambicije za izgradnju jedne nove geopolitičke i geoekonomske strategije o multipolarnom svetu. Osnove za takvo mišljenje Zapad pronalazi i u stavovima Putina o međunarodnim procesima kada je rekao da je: "najvažnije da svi razumni političari, privredni eksperti, kao i stručnjaci za međunarodne odnose shvate da se sve što je na globalnoj sceni od ključnog značaja za savremeni svet ne može rešavati iza leđa Rusije i Kine i bez razumevanja njihovih interesa".
U trouglu velikih Vašington opravdano strahuje da će Moskva i Peking "u bliskoj budućnosti steći multilateralni legitimitet", kako je naglasio bivši državni sekretar Amerike Henri Kisindžer.
Autor je stručnjak za Kinu
.jpg)
