Izvor: Objava, 21.Nov.2019, 01:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ИВАН КРИЛОВ

Руски баснописац Иван Андрејевич Крилов родио се 13. фебруара 1768. године у Москви, у сиромашној полуплебејској официрској породици. Отац му се често селио из једног малог гарнизона у други, а кад је избила Пугачовљева буна, бранио је с великом храброшћу и пожртвовањем градић Јаицки. За време прилично дуге опсаде породица Крилових трпела је велике недаће и била стално у животној опасности, а после угушења буне нашла се потпуно осиромашена у полупорушеном градићу. Иако су заслуге Криловљевог оца, Андреја Прохоровича, биле веома велике, он није добио никакву награду нити какво признање. Награду и признање добили су други, мање заслужни, али који су на двору Катарине II имали моћних заштитника. Осиромашен, разочаран и увређен, напустио је војну службу, прешао у Твер и ступио као нижи чиновник у тамошњи суд. Породица је овде живела врло оскудно; на редовно школовање малог Вање није се могло ни мислити, јер је просвета у то време била привилегија богатих. Сва брига око васпитања пала је на Криловљеву мајку, која ни сама није имала богзна какво образовање. Мати је научила синчића писању и читању. Нешто доцније измолила је допуштење богатих кнежева Љвових да може слати свога сина Вању у њихову кућу да присуствује часовима француског језика које је младим кнежевима давао домаћи учитељ Француз. Крилов је био добар ђак, али је Француз био груб човек и ситна лакејска природа и никад није пропустио да не подвуче сталешку разлику која је младог Крилова делила од његових повлашћених другова. Француски је ипак научио и то му је доцније прилично помогло да се извуче из беде и омогућило да уђе у више друштвене кругове. Очева смрт прекинула је ово нередовно дечаково васпитање. Породица је остала без икаквих средстава и готово у безизлазном положају. На молбу мајке, кнез Љвов, председник тверског суда, поставио је малог Вању за "потканцеларисту", у истом суду у коме је служио и његов отац. Ово звање - нека врста преписивача и курира - доносило је врло малу плату, али је и то мало значило много за издржавање сиромашне породице. У суду је Крилов имао прилике да упозна чиновништво и народ. Видео је несавесност чиновника, примање мита, обесправљеног сељака који је готово сав свој рад морао да даје спахијама. Правде није било за сиромашне и мале. Верну слику оваквог стања дао је доцније у својој басни "Сељаци и река", у којој сељаци иду да се жале великој реци, глави слива, на речице и дивље потоке који им пустоше имања и летину, али на велико своје разочарење виде да та иста река носи половину њиховог иметка. Као курир, Крилов је много шетао по граду и имао је доста времена да често иде на трг, да види сајмове, мале крчме и упозна изближе прост народ, његов живот и језик. Све је то учинило дубок утисак на будућег песника. У тој шареној гомили брадатих, достојанствених сељака, веселих и снажних момака, прерано остарелих жена и стидљивих, нежних девојака, у њиховом мелодичном и сликовитом говору, он је имао прилике да упозна и заволи руску народну душу, што ће доцније послужити као основица његовог песничког стварања.

Године 1783. Крилови се селе у Санкт Петербург, где је млади Крилов постао чиновник финансијске управе. Санкт Петербург је у то време средиште књижевног стварања. Волтеријанство и либерализам, самилост према сељаку, осуђивање спахијске суровости, али не као напад на систем већ на општељудске мане и недостатке, веома су у моди. Овако су писали Державин, Фонвизин, а и сама Катарина II, која је написала тридесетак комедија и приличан број сатира. Крилов је почео живо да се интересује за књижевност, а нарочито за позориште. Упознао се с глумцима и младим писцима. Први његов литерарни покушај - тада му је било тек петнаест година - био је либрето комичне опере "Гатара". Спахиница Новомодова грубо поступа са својим сељацима, бездушно их опорезује, продаје их као стоку, шаље младиће у војску и кажњава све одреда батинама. Нестале су јој сребрне жлице и она хоће да пронађе кривце и казни. У томе треба да јој помогне врачара која гледа у шољу. Али се врачара заплиће у своје рођене лагарије и на крају извлачи казну од наљућене спахинице. Ова комедија-опера није имала богзна какав успех, донела је писцу нешто хонорара и подстакла га на даљи рад. За "Гатаром" су дошле још неколике комедије, по угледу на Сумарокова и Молијера, али без већег значаја. Све оне биле су написане у духу псеудокласицизма, композиција им је била прилично слаба, личности бледе и неуверљиве, заплет наиван, али се већ и у њима јасно запажа оштра критика постојећег феудалног система и топла симпатија за бесправни народ.

Од комедије Крилов је убрзо прешао на друштвену сатиру. Сада је у табору младих и најслободоумнијих писаца. Дружи се с Рахмањиновом и Радишчевом. Заједно са њима издаје часописе "Пошта духова" и "Посматрач", у којима су објављене многе његове сатире. Криловљева сатира је оштра и јетка, она не слика само мане карактера, већ смело и недвосмислено напада на цео поредак. У доба када идеје Француске револуције захватају готово читав свет, Крилов приказује у најјаснијим бојама руски поредак: подмитљиво чиновништво, глупе и бездушне управљаче, обест спахија и беду сељака. Јеткост Волтера и утицај Радишчева јасно се запажају. Гроф Припришкин продаје своје сељаке да би купио накит и кочије, а у "Похвалној речи моме дедици, Звениголову", дословно стоји да је Дедица јасно показао "како племић може за недељу дана да потроши оно што две хиљаде његових кметова произведу за годину дана... Дао нам је леп пример како је корисно два-трипут годишње батинати те две хиљаде људи"... У сатиричној приповеди "Каиб", која подсећа на бајке из "Хиљаду и једне ноћи", какве је и царица Катарина II понекад писала, прича се о добром калифи Каибу који жели да у својој држави заведе добар и правичан поредак, па да сви његови поданици живе у срећи и благостању. Али је он наиван и не познаје народ и његове патње. Окружен је глупим и грабљивим везирима од којих никад не може да чује истинску реч; они му ласкају, држе свечане говоре у његову част, величају његове добре намере и наизглед се труде да му помогну, а уствари бездушно муче и пљачкају народ. Слушајући њих и сам калиф чини неправде. Најзад он одлази у народ да се упозна са правим стањем у држави. На своје велико запрепашћење види да је све обрнуто: народ је сиромашан и мрзи калифу, јер сматра да од њега и његове околине долазе све невоље. Калиф је очајан, он додуше исправља понешто, али је све то ипак недовољно.

"Каиб" је провидна сатира на апсолутистичко реформаторство Катарине II и на њену околину. Под провидном маском везира могли су се лако познати царичини министри и саветници, а песник је ишао и даље па је карикирао и добро познате говоре у част "матере отаџбине", како су у то време звали Катарину. Ова сатира изазвала је велико негодовање у дворским круговима, цензура је забранила даље излажење "Посматрача". Нешто доцније Крилов је са мање компромитованим сарадницима покренуо нови сатирични лист "Санктпетербуршки Меркур", који је по оштрини и смелости заостајао иза "Посматрача", али се ни он није могао дуго одржати.

Када је 1794. године настао прогон слободоумних писаца и Радишчев је због своје сатире "Пут из Петербурга у Москву" прогнан у Сибир, Крилов је дуго саслушаван и једва је с тешком муком избегао казну. Под оваквим условима није се могло више писати и он је нашао да је најпаметније изгубити се из Санкт Петербурга и склонити се од очију полиције. Отишао је у унутрашњост, селио се из места у место и живео најчешће као домаћи учитељ у спахијским породицама на селу - код Трубецких, Бенкендорфових, Лопухинових - све док се на крају крајева није задржао у дому кнеза Голицина. Кнез Голицин био је у немилости код цара Павла, Катарининог наследника, и живео далеко од Санкт Петербурга на своме имању. Он је заволео Крилова и отада па кроз цео живот остаће му одан пријатељ и заштитник. Код Голицина је Крилов остао све до краја владавине цара Павла. Кад је после цара Павла дошао на престо Александар I, у Русији се осетила мало либералнија струја, нарочито првих година његове владавине. Крилов се заједно са својим заштитником враћа у Санкт Петербург и после дуге паузе поново почиње да пише, само сад желећи да се отворено бори са цензуром. По угледу на Молијера написао је две комедије: "Модни дућан" и "Лекција девојкама", у којима је у духу општег узбуђења које су изазвала Наполеонова освајања исмејао глупо и смешно подражавање француској моди и напао лудовање за странцима, сматрајући да је давање руске деце њима на васпитање извор великог зла. Комедије су добро прошле, али је Крилов ипак осећао да није рођени комедиограф. Рад на комедији није наставио, одушевио се Ла Фонтеном и почео с превођењем његових басана, а затим са писањем оригиналних. Од године 1807. он почиње да издаје басне, брзо се истиче и заузима једно од првих места у руској литератури. Академија наука изабрала га је већ 1811. за свог почасног члана и, шаљући му диплому, писала је: "Ваша су дела истинско богатство и украс руске књижевности." Сада је имао и збринут живот, постављен је за библиотекара Императорске јавне библиотеке и на том положају остао је све до смрти. Са цензуром није више било много незгода. Искуство га је научило да буде опрезан, а приче о животињама, наизглед наивне и доброћудне, биле су му поуздана маска. Поред тога, имао је и велики број моћних пријатеља и бранилаца па су и његове најсмелије басне глатко пролазиле.

Савременици га описују као крупног, гломазног човека, који сатима седи у библиотекарској столици за гомилом књига, мало чита, готово ништа, занесен сањаријама и измишљањем нових прича и нових јунака.

Дедица Крилов - како су га из милоште називали - умро је 21. новембра 1844. године у Санкт Петербургу, оплакан од целе Русије и познат и славан и ван граница своје отаџбине.