Izvor: Objava, 16.Nov.2018, 12:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КОЛУБАРСКА БИТКА

Колубарска битка вођена је од 16. новембра до 15. децембра 1914. између српске и аустроугарске војске у Првом светском рату.

После двомесечне битке на Дрини српска војска се у новембру 1914. повукла иза Колубаре и Љига. Користећи ове водене препреке и масив Сувобора требало је трупе одморити и припремити за противофанзиву. Поседањем ових положаја 16. новембра почела је Колубарска битка.

После вишедневних оштрих и упорних борби на Колубари, Љигу и Сувобору, због претрпљених губитака и оскудице у свему, а нарочито у артиљеријској муницији, у немогућности да организује успешну одсудну одбрану, српска Врховна команда повлачи 26. новембра своје армије још дубље у унутрашњост, ка Варовницама, Космају и на горњомилановачке положаје и наређује да се евакуише Београд. На новој линији одбране, дугој око 130 км и поседнутој 30. новембра, српске трупе су се за свега три дана одмориле, нахраниле, попуниле новим регрутима и снабделе артиљеријском муницијом тек пристиглом из Француске и Грчке. Тиме је учињен крај дефанзивној фази битке. Борбени морал српске војске знатно је порастао, а скраћивањем фронта повећане су њене офанзивне могућности. Бројно стање војске износило је 120.000 људи. С друге стране, стање аустроугарске војске се погоршало. Удаљавањем од база расле су тешкоће у снабдевању; недостајало је муниције, хране и одеће. Услед губитака и масовних обољења бројно стање војске је смањено са око 245.000 људи на 160.000. Изнурена и истрошена аустроугарска војска била је зрела за пораз.

Преокрет је дошао изненада на фронту 1. српске армије у рејону Сувобора. Уочивши да је дошао тренутак за противофанзиву и да га треба што пре искористити, командант 1. армије генерал Живојин Мишић одлучио је да 3. децембра крене у напад са целом армијом. Са том одлуком сагласио се и начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник и наредио 2. и 3. армији и Ужичкој војсци да 3. децембра такође пређу у офанзиву.

У 7 часова после снажне артиљеријске припреме 1. армија је са све четири дивизије развијене у линије прешла у жесток напад, до 5. децембра овладала целим гребеном Сувобора и организовала гоњење аустроугарске 6. армије. Успех 1. армије омогућио је 2. и 3. армији и Трупама одбране Београда да осујете обухватни маневар аустроугарске 5. армије, усмерен против српског десног крила, и да је присиле на одступање.

Током тринаестодневне офанзиве српских армија аустроугарске снаге су претрпеле тежак пораз и биле принуђене да напусте територију Србије: 6. армија прешла је Саву код Шапца и повукла се у Срем 12. децембра, а 5. армија је напустила Београд ноћу 14/15. децембра. Ујутро 15. децембра српске трупе су ушле у Београд. Колубарска битка била је тиме завршена. Српска врховна команда је следећег дана објавила кратко саопштење: "На територији наше отаџбине нема ниједног аустроугарског војника, сем 60.000 заробљеника."

Колубарска битка представљала је јединствен пример у историји ратова да војска, којој је предвиђан скори коначан слом, за кратко време организује противофанзиву и порази непријатеља. Овом победом је углед Србије и њене војске ојачан, а положај Антанте на Балкану учвршћен, јер је Бугарска одложила улазак у рат и јер је осујећено успостављање везе Немачке и Аустро-Угарске са својом савезницом Турском.