Izvor: B92, 21.Maj.2010, 21:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O modi
„Razlozi zbog kojih se oblačimo isti su kao i neki od razloga zbog kojih govorimo: da bismo život i rad učinili lakšim i udobnijim, da bismo objavili ili prikrili vlastiti identitet i da bismo privukli erotsku pozornost" (Alison Luri).
Piše: Ivana Ćirica
Nastanak mode vezuje se za razvoj merkantilističkog kapitalizma u ranom srednjem veku. Privredni razvoj koji je Evropa doživela u to vreme napravio je osnovu za brze kulturne promene. Odeća >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je menjala odlike, a najpodložniji promenama su bili detalji. Krajem srednjeg veka odeća počinje da liči na modernu i bila prilagođena individui koja je nosi. Ono što se tokom vremena menjalo bili su krojevi.
Promene u stilovima su vekovima bile dostupne samo bogatoj manjini, ali su s razvojem građanske klase počele da se šire na ostatak stanovništva koje je takođe želelo da se oblači „po poslednjoj modi".
Iako se ova pojava vezuje za 14, moda postaje važna sila tek u 17. veku. Tada se javljaju prvi modni časopisi za žene, dok se oni za muškarce pojavljuju tek od 1920. godine. Norveški profesor, doktor filozofije Laš Fr. H. Svenson (Lars Fr. H. Swendsen, 1970), u knjizi „Filozofija mode" ističe da je nastanak mode jedan od najznačajnijih događaja u svetskoj istoriji jer moda označava pravac modernosti konstantnim menjanjem, ukidajući tradiciju. Nemački filozof, filolog i pesnik Fridrih Niče (Fridrih Nitche, 1845-1900), ističe modu kao znak modernog, jer je ona simbol oslobađanja od autoriteta.
Ključna figura evropskog intelektualnog života, francuski književni kritičar i filozof, poststrukturalista Rolan Bart (Roland Barthes, 1915-1980) piše: „Svaka nova moda je odbijanje nasleđa, potkopavanje tlačenja prethodne mode."
Jedan od najuticajnijih mislilaca moderne Evrope, nemački filozof Emanuel Kant (Immanuel Kant, 1724-1804), kao osnovnu crtu mode ističe novinu: „Novina je ono što čini modu voljenom”, podvlačeći da moda uopšte ne mora da se bavi lepotom, već upravo suprotno - može da se izrodi u avanturističko, pa čak i odvratno.
Estetičar Đilo Dorfles (Gilo Dorfles, 1910), u knjizi „Moda", navodi da je moda jedna od najvažnijih društvenih pojava, jedan od najpouzdanijih aršina za merenje psiholoških, psihoanalitičkih i društveno-ekonomskih motivacija čovečanstva, dok francuski filozof i teoretičar Žan Bodrijar (Jean Baudrillard, 1929-2007) smatra da je moda istovremeno i očajanje što ništa ne traje, ali i uživanje zbog spoznaje da nakon svoje „smrti", neki oblik može imati ponovo život, novi život. Bodrijar čak smatra da u modi postoji nešto što bi se moglo nazvati kontemplativnom težnjom ka smrti, koja je povezana sa neprestanim umiranjem oblika. Takođe smatra da se želja za smrću reciklira u modi.
U Francuskoj su već u 14. veku smatrali da je moda veoma bitna, pa su Šarla V podsticali da osnuje ministarstvo za modu.
Jedan od prvih filozofa koji modi daje centralno mesto u svojoj antropologiji, Adam Smith (Adam Smith 1723-1790), smatra da se moda ističe u svim onim oblastima u kojima ukus zauzima centralno mesto: odeća, nameštaj, muzika, arhitektura...
Filozof i sociolog Georg Zimel (Georg Simmel 1858-1918) postavlja u „Filozofiji mode" (1904) granicu između mode i odeće, tumačeći modu kao socijalni fenomen. Zimel smatra da su jezik i maniri podređeni modi, a filozof Žil Lipovetski (Gilles Lipovetsky r. 1944) kaže da je moda oblik društvene promene.
Drugi, pak, modu vezuju isključivo za odeću: „Moda je odeća kod koje je centralna karakteristika brzo i kontinuirano menjanje stilova. Moda jeste u izvesnom smislu promena, a u modernom društvu nema odeće bez mode".
Tokom 17. veka, kada je došlo do odvajanja umetnosti od zanatstva, krojači su ostali na strani zanatstva, a odeća koju oni proizvode je, samim tim, smeštena u neumetničku sferu. Još od kada je 1860. nastala „visoka moda” ili „houte couture”, moda ima ambiciju da stane rame uz rame sa modernom umetnošću.
Rolan Bart je napisao esej u kojem tvrdi da je moda postala važnija i od umetnosti. A da li je moda umetnost ili se već decenijama samo vešto sa njom prepliće? Ako nije umetnost, kako to da se kreacije nekih dizajnera, sasvim prirodno, izlažu u muzejima?
Mada se u narodu ukorenila izreka „odelo ne čini čoveka", nepobitna je činjenica da, iako ga ne čini, može da posluži kao kroki na osnovu kojeg stvaramo sliku o nekome, pogotovo ako se radi o odeći sa jakim simboličkim vrednostima.
Kada vidimo političkog vođu u vojnoj uniformi, pretpostavićemo da vodi militarizovanu partiju ili državu, a ako pak vidimo osobu u sado-mazohističkoj odeći, pretpostavićemo i da je seksualno opredeljenje te osobe takvo.
Situaciju komplikuje činjenica kada masovna moda preuzima elemente vojne, gej i fetiš odeće, pa takvu garderobu nose i oni čiji se identitet ne poklapa sa izvornim značenjem odeće koju nose. Laš Fr. H. Svenson iznosi mišljenje da čak i kada neka odeća komunicira veoma jasno sa određenim grupama, ne komunicira na isti način.
Jedan od ozbiljnijih pokušaja da se odeća protumači kao jezik sreće se kod američke spisateljice i dobitnice Pulicerove nagrade, Alison Luri (Alison Lurie, r. 1926) u knjizi „Jezik odeće" (The Language of Clothes). Luri smatra da odeća mora imati rečnik i gramatiku ukoliko želi da bude jezik.
Takođe, iznosi i mišljenje da je rečnik mode obiman, baš kao i rečnik bilo kog drugog jezika, jer, kako kaže, „sadrži svaki komad odeće, frizure i ukrašavanja tela koji je ikada nastao". Ona navodi da jezika mode ima više, da svi oni imaju svoje dijalekte i naglaske, a svaka osoba koja jednim od tih jezika govori ima svoj fond reči, svoje poštapalice, ton, omiljene prideve, vulgarizme, tuđice...
Prema Lurijevoj, rečnik odeće obuhvata moderne ali i arhaične reči, sleng, kolokvijalizme itd. Brzina kojom neka „reč" - odevni predmet - ulazi ili izlazi iz mode može da varira. Upotreba stranih odevnih predmeta u izvornoj nošnji, na primer, ima istu funkciju kao upotreba stranih reči i izraza, a taj fenomen može imati nekoliko značenja: može biti oglašavanje bogatstva, pripadnosti, prefinjenosti, nedavnog putovanja i tome slično.
Neformalna odeća je, po Lurijevoj, kao neformalni govor. Može se tretirati kao sleng. Baš kao i u govoru, značenje odeće zavisi i od okolnosti u kojima se nosi. Primitivna odeća, kao i primitivni govor, prepuna je magije.
Neki delovi takve magijske odeće (ogrlica od zuba morskog psa, narukvica od slonovog repa i sl.) imaju istu svrhu kao i molitva. Interesantno je da nošenje uniforme, odeće koju nam „obuku" drugi i koja je, na neki način, odustajanje od prava da se deluje kao individua, Luri vidi kao cenzuru.
Kao što razlikujemo nekoga ko dobro, jasno, glasno, sigurno izgovara rečenicu, od nekoga ko govori loše, mrmlja, zamuckuje, u oblačenju je način podjednako važan kao i čin, pa pri tumačenju značenja nekog odevnog predmeta uzimamo u obzir da li dobro stoji osobi koja ga nosi, da li je star ili nov, izgužvan, zakrpljen, prljav...
Odeća je, smatra Lurijeva, vizuelni rečnik individue. Ona, svi se slažu, komunicira!
Postavlja se pitanje: šta poručuje? Lurijeva takođe tvrdi da se jezikom odeće može lagati kao i bilo kojim drugim jezikom (engleskim, francuskim, španskim), s tim što je na jeziku odeće „lažov" u prednosti jer se ne može optužiti da to radi namerno.
„Za razliku od izjave da je nekome dvadeset devet godina i da ima šestocifreni prihod, odeća kojom se želi sugerisati mladost ili bogatstvo ne može se direktno osporavati ili opovrgnuti."
Dvaput godišnje u Srbiji imate modni izbor: Fashion Selection ili Fashion Week, ko se više u kojoj priči pronalazi po stilu, interesovanjima, socijalnom ili bilo kom drugom statusu.
Imate izbor, a sami procenite da li ste više za splavove ili klubove, estradu ili pokušaj autorstva.
