Izvor: Press, 03.Nov.2012, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igra vrabaca
Od nedelje do nedelje uvek ima interesantnih događaja, onih koji me obraduju, ostave u čuđenju i onih koji me rastuže.
Prvi balkanski kongres dečjih pulmologa održan je u Sofiji i kolega dr Đ. Filipovic iz Hitne pomoći (koautor rada) i njegova supruga Ivana (nosilac rada) dobili su prvu nagradu za rad iz Srbije.
Mlade kolege na početku svoje lekarske misije odu- ševile su me svojim entuzijazmom i kao pravi ambasadori osvetlali su obraz Srbije. Slučajno je do >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << mene došla takođe lepa vest da se ovih dana udala devojka kojoj je transplantiran ceo desni režanj jetre pre šest godina, a donor je bio otac. Tada je imala 21 godinu, sada je na bračnom putovanju, zar može biti lepša vest da srećno živi svoj život. Naša medicina ima sjajne stručnjake, ovog puta sa VMA. Kažu da vrapci u Beogradu nestaju, a znamo gde ima ptica, tu ima čistog vazduha. Dživdžan je simbol Beograda, moramo ih čuvati, jer male ptice nestaju od velikih ptica grabljivica. Delimičan put do Hitne pomoći vodi me pored BIP-a, paralelno duž autoputa. U utorak i sredu, sun- čano, vedro vreme, vraćam se kući, a na ogradi pore- đana čitava mala armija vrabaca u nizu, gledaju naivno dok im se ne približim, a onda se prvi uplaši i odleti za deset koraka napred, a za njim polete svi.
Ta igra sa vrapcima me je i nasmejala i obradovala.
Ipak su opstali i tamo gde ih ne očekujemo. To je igra prirode i pravde. Sutradan su se igrali u travi, blizu autoputa, što bi se reklo da je vazduh čist, da nas ne „zaprašuju" bespilotne letelice i da to nije razlog povećanog broja alergija.
Kolege iz Hitne pomoći Republike Srpske, preko Srpskog lekarskog društva, bili su gosti Hitne Novog Sada i Beograda. Bila sam njihov domaćin, a primili smo ih u Sali za edukaciju. Nisam mogla da otključam salu, pa se ponudio kolega iz Doboja da mi pomogne.
Otključao je iz prve, ušli smo, pričali oko četiri sata, vodila ih u Kol centar, ambulantu za odrasle, za decu, vozni park, zatim zajednička fotografija i rastanak. Ključa da zaključam salu u kojoj je skupa oprema nigde, niko ga nije video, ja u čudu, šta ću sad, moram tu prenoćiti, jer je nedelja. Sinulo mi je da je nenamerno kolega stavio ključeve u džep i odoše ključevi u Doboj, rešenje se uvek nađe, samo ako na to mislimo, tek posle izvesnog vremena našli smo rezervne ključeve, a na našu muku ključ se rano ujutru pojavio kod upravnika na Autobuskoj stanici. Kolega je tu noć radio i posle njegovog nerviranja, a i mog, nađeno je rešenje. Jedna smešna anegdota, koja je završila njihovo gostovanje, i zaključak da postoje komične stvari, ipak smo ljudi sa nekad ne predviđenim reakcijama. Ono što me je rastužilo svakako je veći broj saobraćajnih nesreća sa decom kao učesnicima.
Devojčica od deset godina, u svojstvu pešaka, teško je povređena i bez svesti vožena u salu za reanimaciju, dete od dve godine zadobilo je opekotine od vrele vode po grudnom košu. Decu plaši umobolni vozač koji kruži oko škole, potom vršnjačko nasilje, pretu- čeni prosvetni radnici, alkoholizam kod sve mlađih, zavisnici od supstance takođe. Hajde da se međusobno čuvamo, da radimo više, da se ne mrzimo, da se pomažemo, jer to nam ostaje kao zalog za budućnost.
Sloga i pamet koju imamo mogu biti štit od zla. Pepeljuga, siromašna i u ritama, na kraju je imala srećan život, pa prirodno pravda pobeđuje, samo se na nju dugo čeka. Trebalo bi da bude VENI, VIDI, NON VICI.
Možda je to odgovor na rebus.
< Prethodna Sve kolumne
