Izvor: eKlinika.rs, 18.Apr.2025, 07:00
Večiti mrzitelji i ozlojeđene osobe nemaju kapacitet za praštanje: Psihijatar objašnjava zašto bez ljubavi nema ni oprosta
Za vernike, period posta je vreme preispitivanja, introspekcije, uzdržavanja od loših misli, drugačijeg pogleda na ljude i situacije oko nas. Bez obzira na to da li ste vernik ili ne, svaki trenutak je dobar da mislima i delima budemo bolji i sebi i drugima. Praštanje je ponekad važan korak u toj nameri.
Zašto je praštanje složenije od izvinjenja i kakvu ulogu igraju personalni kapaciteti
Prema rečima specijaliste psihijatrije prim. dr Snežane Kecojević Miljević, praštanje >> Pročitaj celu vest na sajtu eKlinika.rs << se može smatrati procesom koji se odigrava u interpersonalnom polju i koji pripada socijalnoj sferi, pre nego personalnoj:
– Ono proizilazi iz relacije, iz odnosa i u zavisnosti od toga da li govorimo o dinamici pružanja oproštaja ili pak dinamici traženja oprosta, oprost ili praštanje povezujemo sa žalovanjem u prvom slučaju, ili pak sa pojavom kajanja zbog sopstvene hostilnosti u drugom slučaju. Praštanje se ne može posmatrati kao jednostavan čin, poput izvinjenja, jer ga nadilazi (izvinjenje se opisuje tek kao pomirljivi signal, korak benigne namere koja nekada uspostavlja narušenu ravnotežu u odnosu), već kao proces za koji su neophodni određeni socijalni, ali i personalni uslovi tj. kapaciteti.
Praštanje između paranoidne i depresivne pozicije
Sagovornica eKlinika portala navodi da je govoreći u klajnijanskim terminima (Klein M, 1948) praštanje moguće samo u procesu kretanja unutrašnjeg sveta osobe iz takozvane paranoidne ka takozvanoj depresivnoj poziciji.
– U paranoidno poziciji, osoba sebe doživljava kao „dobru“, „ispravnu“, ili „žrtvu“, dok je sve ono što je loše eksternalizovano u drugog ili druge. Oni su ti koji su „loši“, koji „greše“ ili su „tlačitelji“. Tako se svet i osobe u njemu posmatraju u krajnjim polarizacijama (crno-belo). Unutrašnju realnost osobe u paranoidnoj poziciji preplavljuju nepoverenje, strah, bes, pohlepa i nemilosrdnost. Osoba ima neutoljivu želju za osvetom – navodi doktorka i dodaje:
Iz koje emocije se javlja potreba za praštanjem
– U depresivnoj poziciji, osoba prepoznaje da ona nije isključivo dobra, ali i da drugi nije potpuno i isključivo loš. Spliting na crne i bele, dobre i loše, đavole i anđele se odbacuje. Nazire se empatija, pojavljuju se osećanja zahvalnosti, krivica i tuga zbog povređivanja drugog, i želja da se naneta šteta nadoknadi, a odnos reparira. Uprošćeno, emocija iz koje se rađa potreba za praštanjem je ljubav, a praštanje po pravilu vodi u žalovanje, sa krajnjim ciljem da se narušeni odnos reparira.
Ima li oprosta bez ljubavi, kajanja i osećanja krivice: Uloga Super-Ega
Prim. dr Snežana Kecojević Miljević naglašava da ne možemo govoriti o dinamici traženja oprosta ukoliko nema istinskog kajanja i osećanja krivice. Ističe da se sem kapaciteta za kajanje u traženju oprosta podrazumeva postojanje libidinozne komponente, dakle ljubavi.
– Oprost tražimo od osobe koja nam je bila ili postala dovoljno važna da bi poželeli da povratimo dobar odnos sa njom. Bez prihvatanja odgovornosti tj. eksplicitnog priznavanja udela u lošim stvarima koje su se odigrale između dve osobe, bez kajanja, kao i bez dalje istinske posvećenosti nastojanju da se takvi postupci ne ponove, ne možemo govoriti o postojanju neophodnih uslova da se proces praštanja pokrene. Celovit i jasno strukturisan i razvijen, nekorumpiran Super-Ego kao instanca ličnosti koja nosi našu savest, jeste mesto odakle se osećanja odgovornosti i krivice rađaju kao pokretači praštanja – pomaže nam supspecijalista psihoterapije i psihoanalitički psihoterapeut da bolje razumemo ovaj proces.
Obe strane su povređene: Da bismo oprostili, moramo odustati od osvete i smanjiti ozlojeđenost
Prema rečima prim. dr Kecojević Miljević, davanje oprosta takođe ima svoju dinamiku, koja vodi ka rezoluciji konflikta i izmirenju žrtve i počinioca, te objašnjava:
– To izmirenje za žrtvu podrazumeva smanjivanje ogorčenosti, odustajanje od ozlojeđenosti i želje za osvetom, uz prihvatanje da život iako nije idealan a pravda nekada nedostižni ideal, treba ga nastaviti. Unutrašnji svet onoga koji je u procesu praštanja dostiže, kako je klajnijanski teoretičari nazivaju, depresivnu poziciju.
Uloga osvete, obeštećenja i ponovnog razmatranja
– U dinamici davanja oprosta, ključna su tri faktora (Ahtar S,2013): osveta, obeštećenje i ponovno razmatranje. Izvesna osveta, iako humanistički nekorektna, smatra se dobrom za žrtvu. „Mala osveta je ljudskija od nikakve osvete„, piše Niče, јеr pasivno Ja žrtve stavlja u aktivnu poziciju, što povećava samopoštovanje i omogućava žrtvi da preuzme kontrolu. Žrtva kuša zadovoljstvo sadizma, čime praktično više nije nevina, a počinilac nije jedina okrutna strana. Obe strane povređuju i bivaju povređene. Ovaj preokret omogućava da se na horizontu pojavi empatija, tj. saosećanje sa neprijateljem čime se smanjuje mržnja, i praštanje je sledeći korak – precizira naša sagovornica.
Poricanje krivice dovodi do izostanka obeštećenja, primera je bezbroj
Drugi faktor je, ponavlja psihijatar – obeštećenje, a njegov preduslov je da počinilac prizna da je povredio žrtvu. Priznanje je, kaže, od ključnog značaja za oporavak žrtve, jer olakšava žalovanje.
– Sa druge strane, poricanje realnosti, tj. da se desilo bilo šta destruktivno – fenomen „plinske svetlosti“ ili „gaslajtinga“ je dvostruko ugrožavajući za žrtvu – „ubistvo duše” (Shengold, 1989). Praksa, ali i istorija obiluju ovakvim primerima (poricanje etničkog čišćenja nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovačkom logoru, ili poricanje uništenja političkih disidenata na Golom otoku pod parolom „političkog prevaspitavanja“, poricanje holokausta ili poricanje seksualnog zlostavljanja deteta od strane drugog roditelja ne-počinioca ). Uz priznanje, kajanje počinioca i ponuda materijalnog ili emocionalnog obeštećenja stavljaju žrtvu u aktivnu poziciju, i ona bira da li će oprostiti ili ne. U ponovnom razmatranju sećanja na traumu , kapacitet za testiranje realnosti je iznova pokrenut, ali i povećan. Po pravilu, reprodukujemo sećanje ali uvek na isti rigidan način, ne ono što smo potisnuli, već ono što smo zapamtili. U ponovnom razmatranju prisećamo se i onoga sto smo potisnuli što može dati novu perspektivu, pa čak i preispitati odgovornost za sopstvenu destruktivnost – još jedan važan segment razjašnjava prim. dr Kecojević Miljević.
Kada možemo zaista biti sposobni da oprostimo drugome
Dakle, možemo li bilo šta istinski oprostiti drugima ako pre toga ne oprostimo sebi (ne posmatrajući to kao floskulu)?
– Da, mi istinski ne možemo biti u stanju da oprostimo drugome, ukoliko nismo iskusili kapacitet da oprostimo sebi zbog povređivanja i nanošenja boli drugome, ali i sebi. Nanošenje bola drugoj osobi namerno ili nehotično je naizostavno životno iskustvo svakog čoveka, integralni deo života, uvid u sopstvenu destruktivnost. Nesposobnost ili nevoljnost da se oprosti sebi na slabosti, drži osobu fiksiranom u stavu nepraštanja i ometa njen razvoj. Jer praštanje – bilo sebi ili drugome – kao sastavni deo žalovanja, neophodno je za psihički rast – odgovara prim. dr Kecojević Miljević, koja je i trening grupni analitičar.
Patologija praštanja i nepraštanja: Kakav tip ličnosti nema kapacitet za praštanje
Može li nas ono što ne oprostimo a bilo nam je bolno zaglaviti u mreži loših emocija i odvesti u poremećaje ponašanja?
– Nesposobnost praštanja pokazuju nekad paranoidne ličnosti, antisocijalne i osobe sa sindromom malignog narcizma. Ove osobe ostaju zagljavljene u hroničnoj ozlojeđenosti. One su večiti mrzitelji, a kada su u traganju za osvetom postaju izrazito destruktivni progonitelji osoba koje su ih povredile. Patologija praštanja se može ispoljiti i kroz nesposobnost prihvatanja oproštaja. Ove osobe mazohistički pate zbog održavanja kajanja i sledstvene depresije-svirepi Super Ego i beskrajno samoosuđivanje ), ili kao neprekidno traženje oproštaja (osobe nose veliki teret nesvesne krivice), preuranjeno praštanje (opsesivne osobe sklone reaktivnoj formaciji kao odbrani od agresije), ili pak lažno praštanje (mire se sa neprijateljem, ali zapravo iznutra zadržavaju svoju mržnju, trpe i ne tuguju, već gaje omnipotentne snove o menjanju istorije). Ponekad postoji i nesklad u praštanju drugima nasuprot praštanju sebi (antisocijalne osobe svoja zlodela vide kao opravdane odgovore na nepravdu, sebi spremno praštaju ali su surovi prema drugima, ili pak mazohistične osobe koje čine suprotno – gledaju kroz prste svojim mučiteljima, ali sebe neumorno nastavljaju da kažnjavaju) – objašnjava prim. dr Kecojević Miljević.
Dani Velikog posta i verskih praznika kao prilika za učenje i življenje lekcija o praštanju
Na naše pitanje da li je u vreme Velikog posta lakše i oprostiti nismo dobili odgovor iz vizure psihijatra, budući da naša sagovornica kaže da bi za njega kompetentniji bio teolog. Ipak:
– Laički bih odgovorila: ako je Veliki post vreme žalovanja, žrtvovanja, pokajanja, svakako i praštanja, onda treba na ove dane gledati kao na priliku da se lekcije o praštanju iznova čitaju, uče, ali i žive – mišljenja je psihijatar.
Molitva i njen značaj
Kakva može biti uloga molitve u postizanju duhovnog mira i kod verujućih i kod ljudi koji to nisu?
– O značaju molitve za verujućeg čoveka izlišno je govoriti, jer molitva jeste dijaloško stanje uma, medij kroz koji komuniciramo sa Tvorcem… Ali, kako predočiti značaj molitve neverujućem…? Osvrnimo se na reči najpoznatije molitve „Oče Naš“: ... neka bude volja Tvoja… hleb… oprosti nam kao što i mi opraštamo… iskušenje i izbavljenje od zla… Rekla bih da je molitva danas retko dostižno dijaloško stanje uma, u kome su sadržane najvažnije duhovne i ljudske vrednosti kao što su nada, vera, ljubav. Nada da uz Božiju ljubav možemo biti bolji ljudi, vera – poverenje u Tvorca, u sebe i bližnjeg i ljubav kao sveprožimajuća i svepovezujuća dimenzija, polazište svih oblika ljudskih dobrota, kao što je uostalom i praštanje – rekla je u razgovoru za eKlinika portal prim. dr Snežana Kecojević Miljević, specijalista psihijatrije, supspecijalista psihoterapije, trening grupni analitičar i psihoanalitički psihoterapeut.
Članak Večiti mrzitelji i ozlojeđene osobe nemaju kapacitet za praštanje: Psihijatar objašnjava zašto bez ljubavi nema ni oprosta se pojavljuje prvo na eKlinika.
