Izvor: eKlinika.rs, 20.Apr.2025, 11:00
Mislila sam da mi je stalno loše zato što je život prosto takav, a onda sam promenila ovo
Pre nekoliko godina, naišao je period kada mi je delovalo da se sve oko mene ruši. Kao da me je život obuhvatio s leđa i stegao – ostaviviši me bez daha, bez snage, bez pravca. Srce mi je još bilo „slomljeno” od prethodnog razočaranja, a već sam sedela po bolničkim čekaonicama sa dijagnozom koja mi je menjale planove. Toliko toga sam želela, zamišljala, pripremala… a sada kao da sam stajala u mestu, dok je sve oko mene „rušilo”. Što sam se više borila, činilo >> Pročitaj celu vest na sajtu eKlinika.rs << mi se da sve više tonem. Baš kao u živom blatu.
Kad promenimo pogled na stvari, menjaju se i same stvari
U razgovoru s bliskom osobom, požalila sam se – glasno, ogorčeno, izmučeno. Ona me saslušala i postavila jednostavno pitanje:
– A da nije problem u tome kako gledaš na stvari koje ti se dešavaju?
Bila sam šokirana. Prva misao: Kako može da kaže tako nešto kad mi je zaista teško? Ali nisam joj zamerila. Umesto toga, odlučila sam da pokušam. Da makar malo pomerim ugao iz kog gledam na sopstvenu situaciju, ali i situacuju oko sebe. Počela sam od malih stvari – kako gledam na svoje ozdravljenje, ljude oko sebe, svakodnevne prepreke, svakodnevne vesti.
I desilo se nešto neočekivano. Ništa se spolja nije promenilo – ali ja jesam.
Moje telo je i dalje bilo umorno. Problemi su i dalje bili tu. Ali u meni je bilo više mira. Isti dani koji su mi do juče bili teret, postali su šansa da zastanem, da udahnem, da ponovo oslušnem i porazgovaram sa sobom. Počela sam da osećam da mi život ne dešava – već da je tu za mene.
Naučila sam da pogled menja stvarnost
Postoji nešto što psihologija zove „kognitivne sposobnosti“. To je sposobnost da pogledamo istu stvar drugim očima. Da ne poričemo realnost, ali da odlučimo kako ćemo je tumačiti. Možda ništa nije objektivno bolje, ali naše unutrašnje iskustvo postaje podnošljivije. Nekad čak i lepo. A to nam je ovih dana više nego neophodno.
Zamislite to kao promenu sočiva na fotoaparatu. Slika je ista. Ali boje, oštrina i fokus – sve to može biti potpuno drugačije. I iznenada vidimo lepotu tamo gde nismo ni slutili da je ima
Tri stvari koje su mi najviše pomogle
1. Počela sam da gledam na probleme kao na izazove
Više nisam pitala: Zašto baš ja? Počela sam da se pitam: Šta mogu da naučim? I znate šta? U najtežim momentima naučila sam najviše – o sebi, o ljudima, o životu. Svaki poraz postao je lekcija, koju sam ovog puta naučila. Svaka kritika – prilika.
2. Fokusirala sam se na ono što mogu da kontrolišem
Nisam mogla da promenim dijagnozu. Ali mogla sam da promenim kako se nosim sa njom. Mogla sam da ujutru ustanem i kažem sebi: Ovo je možda trenutna pauza. Možda mi je baš trebala. To nije bila slabost. To je bila snaga.
3. Vežbala sam zahvalnost, čak i kad je bilo najteže
Nije uvek lako pronaći za šta treba da budemo zahvalni, posebno kada nas život pritisne. Ali sam počela da primećujem male stvari: sreću što mogu svako jutro da pozovem mamu, ukus kafe, poruku podrške, mir koji me obuzme nakon plakanja. Te sitnice su me držale da ne potonem.
Danas znam da svet i ljude oko sebe ne mogu da promenim, ali mogu da promenim kako gledam na svet i iste te ljude. I svaki put kad to uradim, sve se za nijansu promeni sa mnom. Nema čarobnog štapića. Nema instant rešenja. Ali ima snage u pogledu. U odluci da ono što nas pritiska, posmatramo drugačije.
Ne morate da menjate sve. Samo pokušajte da promenite način na koji gledate ono što vam se događa.
Možda ćete baš tada osetiti da ste prvi put – istinski slobodni…i srećni! Pokušajte, stvarno je moguće.
Članak Mislila sam da mi je stalno loše zato što je život prosto takav, a onda sam promenila ovo se pojavljuje prvo na eKlinika.
