Izvor: Blic, 05.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sviramo svaki koncert kao da je poslednji
Nenad Janković, poznatiji kao Nele Karajlić, frontmen sastava „No smoking orchestra”, jedan je od retkih muzičara koji sa bendom veći deo godine provodi svirajući u inostranstvu. U intervjuu za „Blic” ovaj muzičar otkriva kako uspeva da šarmira publiku širom sveta, priča o susretima sa francuskim orkestrima koji sviraju balkansku muziku, o bioskopu u Madridu u kome se svako veče prikazuje jedan Kusturičin film"
- Ne znam tačno koliko smo prošle >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godine imali nastupa, ali mislim oko osamdeset. S tim što je mnogo komplikovanije kad sviraš u svetu nego kod kuće, jer posle koncerta u Kragujevcu vratiš se kući da spavaš, tako da treba dodati još po dva dana puta i tamo i nazad, i otprilike bi dobio koliko dana smo bili van Beograda.
Koliko vam vremena ostaje za porodicu?
- Mi smo dobro organizovana porodica, a organizovani smo zato što ja ovo radim već trideset godina, tako da je to već neki utaban sistem. Naravno, sa putovanja uvek donesem neki poklon. Sada pravimo turneje mnogo lukavije nego što smo pre radili. Ranije smo znali po mesec-dva da odemo od kuće, sada već pravimo nešto što je neka kombinacija blic turneja, pa malo budemo kod kuće, pa opet blic turneja i tako. Mislim da je to bolja varijanta jer i mi smo već u fazi da treba da se štedimo sa brojem svirki, s obzirom na to da mi svaki koncert sviramo kao da nam je poslednji. Nemamo još uvek tu vrstu rutine kao neki ozbiljni bendovi koji odrade sa sedamdeset odsto i da to bude super. Mi još uvek radimo kao da nam je to najvažniji koncert u životu.
Da li nekad zaboravite u kom gradu pevate?
- Pa" ako je u pitanju neki manji grad ili ako je neko mesto koje ima slično ime kao neko drugo" ali ja se pazim toga, jer sam radoznao čovek, pa uvek naučim nešto o tom mestu u kome treba da sviram. Znam da su mi u Bukureštu napominjali organizatori da se ne zeznem kao Leni Kravic, pa da kažem „Dobro veče Budimpešta”. Ja volim da se istinski bavim mestom u kome sviramo, pa naučim nekoliko rečenica na tom jeziku, pa znam koji im je najbolji fudbaler, šta je bitno u tom mestu i šta će publici biti drago kada to spomenem.
Koji koncert pamtite kao poseban?
- Latinska Amerika je uvek najeruptivnija, s tim što se sa njima uz rame mogu svrstati koncerti u Madridu, Barseloni, Lisabonu, Parizu ili Marselju" a imali smo strašne koncerte i u Nemačkoj, u jednom klubu u Dizeldorfu, tako da mi je vrlo teško da odredim koji je najzanimljiviji.
Da li publika u različitim delovima sveta drugačije reaguje na vaše pesme?
- Ma, ne. Mi, kad smo svirali na Islandu, mislili smo da će biti hladno, međutim tamo je publika od prve sekunde počela da pleše pogo, da se penju na binu i skaču. To su predrasude koje svako od nas vuče, ideje o tome kako izgleda neki narod. Koncert je nešto što je egzodus, izlaz tog naroda iz običnog života i tu se svi ponašaju isto. Na našim koncertima je sva publika slobodarski nastrojena protiv liberalnog kapitalizma. Čim dolaze na ovakvu vrstu muzike, oni su već određeni da su protiv industrije jer ono što mi sviramo i način na koji sviramo je znak njima da ne pristajemo na liberalni kapitalizam. Naročito ne u muzičkoj industriji.
Kada je u pitanju domaća publika, da li je došlo do napretka u razumevanju vaše muzike?
- Ja mislim da jeste. To nasleđe koje smo mi ostavili našom svirkom osamdesetih godina je mnogo jako i obavezujuće, jer su čitave generacije odrasle uz te pesme, međutim sad već polako dolazimo u fazu u kojoj se pojavljuje neka nova, mlađa, publika, pa i ovi koji su odrasli na tom starom „Pušenju” polako prihvataju novo i mislim da je to logičan proces. Nažalost, ja sa svojim likom i svojim načinom izvođenja u njihovim glavama direktno vezan za te pesme, pa kao što menadžer Gane kaže, da pevam u „Rolingstonsima”, neko bi posle sedme pesme vikao: „Nele, ajde Pišonju i Žugu”. Bez obzira da li se bend u kome ja pevam zove „Zabranjeno pušenje” ili ne, publika identifikuje mene sa tim pesmama. Mi sada radimo nešto čime idemo u budućnost i publika će to kad-tad prihvatiti.
Ipak, ono što je zajedničko za staru i novu grupu jeste vaš energičan nastup na sceni.
- Takav sam. Izgleda da sam nabio kondiciju dok sam bio mali, jer sam ceo život išao peške. Kasno sam položio vozački, za taksi nisam imao para, a mrsko mi je bilo da čekam autobus, pa sam godinama išao peške i tako sam zaradio tu kondiciju. A eksploziju koju imam u sebi, ona je direktno vezana za moju ljubav prema rokenrol muzici. Od prvog dana kada sam čuo rok muziku bio sam očaran.
Bioskop u Madridu
Pratite li rad drugih bendova sa sličnom muzikom i stavovima?
- Video sam švedske trubače koji sviraju „Mesečinu”, „Bubamaru” i takve pesme. Mnogi bendovi u Ukrajini, Rumuniji i Moldaviji sviraju nešto slično nama. U Francuskoj svako mesto ima svoje balkanske orkestre u kojima nema naših ljudi, nego su sve lokalni. Pre nekoliko godina, za Dan muzike kada cela Francuska celu noć svira, u Parizu smo naleteli na čitavu jednu ulicu u kojoj se svirala samo balkanska muzika. Tako da je uticaj neverovatan, naravno, puno preko Emirovih filmova, a zatim i preko ovoga što radimo mi, što radi Bregović" Postoji jedan mali bioskop u Madridu koji svako veče pušta film „Crna mačka beli mačor” i tu publika dolazi i veseli se uz piće, meze, cigare. Svako veče.
U pripremi novi album
Dugo niste objavili novi album. Hoćete li se u 2009. godini posvetiti novim pesmama?
- Nismo objavljivali album, jer smo dve godine radili operu. Opera je jedan oblik muzičko-scenskog dela koji je mnogo komplikovan, koji zahteva veliki broj pesama koje su između sebe povezani. Trebalo bi uskoro da uđemo u studio i probamo da napravimo album. Imam mnogo ideja, ali, naravno, nikad ne znam na šta će to da izađe. Biće to nastavak dosadašnjeg rada, ali sa novim elementima.
