Izvor: Dzungla.org, 27.Dec.2013, 14:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Milena Dravić: Televizija se odrekla obrazovanja

ZBOG nje je zaleđena ležala na površini Dunava, a da nije smela ni da trepne. Sa bebom u naručju pela se uz strmu stenu, dok se kamenje glasno odronjavalo. Koliko se samo puta narugala temperaturi, zapretivši joj da je neće sprečiti da izađe na scenu. I sve neprospavane noći i umorna jutra padala su pred njenim veličanstvom – glumom. O, da – zbog nje se Milena Dravić (73), uprkos svim naporima i žrtvama, uvek osećala veličanstveno. A sve je počelo 1959. godine u Sarajevu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << kada je mlada Beograđanka dobila ulogu u filmu „Vrata ostaju otvorena“. Početak igre sa simboličnim nazivom je možda bio sudbinski, a možda samo slučajan, tek – od grada na Miljacki vrata su za Milenu zauvek ostala otvorena. Igrala je snažne žene, seljanke, gospođe ministarke, žene iz radničke klase, samohrane majke, simpatične komšinice, dame kojima nije lako s muškarcima… A ovih (pret)prazničnih dana nije bilo lako doći do heroine našeg glumišta, one čije se ime s poštovanjem i divljenjem izgovaralo od Vardara pa do Triglava. U raskoraku sa vremenom zbog (prekobrojnih) radnih obaveza, Milena je ipak ukrala trenutak za ovaj razgovor. I ispravila nas u startu – niti je heroina niti je zvezda. Za „oreolima“ nikada nije patila. Ona je samo glumica, srećna kada radi. Pre nego što pređemo na priču o tome šta trenutno radi, kako će se oprostiti od 2013. godine i po čemu će je upamtiti, onako usput podsećamo da je naša sagovornica davnih dana prošetala crvenim tepihom na Kanskom festivalu, da je ovenčana sa dve Zlatne arene i pet Srebrnih arena, nagradom „Žanka Stokić“, priznanjem „Pavle Vuisić“, „Caricom Teodorom“, priznanjem „Tatjana Lukjanova“, nagradom za životno delo „Zlatni ćuran“… A ona je, i posle pet i po decenija, najbrižnija „majka“ svakoj ulozi koju igra. U trenutku kada obično pravimo „inventar“ odlazeće godine, pitamo je kako se oseća, kakav bilans pravi: – Nije nostalgija to osećanje s kojim ću se rastati od 2013, već ono o čemu razmišljam jeste koliko i kako je bila ispunjena ova godina. Bila je ispunjena. Mnogo sam radila, a pošto znamo da vremena nisu zavidna, mogu da kažem da sam zadovoljna u profesionalnom smislu. Kada govorimo o privatnom planu, imala sam lepih trenutaka u vezi sa porodicom i prijateljima, što me uvek ispunjava. Odlazeću godinu Milena će upamtiti i po snimanju „Sinđelića“ (Prva TV). U ovoj seriji gledamo je kao Kseniju – taštu glavnog junaka (Voja Brajović) sa svim onim standardnim osobinama koje se jednoj tašti pripisuju. Pristala je, kaže, da se priključi ekipi zato što je serija porodična. A priznaje – u početku je imala otpor. Pitala sam se zbog čega radimo nešto tuđe, a imamo toliko domaćih pisaca. Shvatila sam, međutim, da ovo jeste španska priča prevedena na srpski, ali da smo zapravo mi prvi „vlasnici“ jedne takve serije. Daleko pre Španaca imali smo „Pozorište u kući“, a ono je verovatno njima bilo uzor. Tako to nekako ide ukrug – kaže glumica, objašnjavajući da je prihvatila ulogu zato što su joj ljudi od znanja, iskustva i ukusa – reditelj i glumci bili garancija da treba da prihvati. Potom su stigle reakcije gledalaca, kao potvrda da je napravila dobru odluku. A u zavidan odziv nije se uverila samo u Srbiji, već i u čitavom regionu, u kojem je čest gost. Milenina televizijska publika nagrađena je ove zime – bar još dvostruko. Utopljenje je stiglo u vidu repriza „Priča iz Nepričave“ i „Metle bez drške“ (vikendom, na RTS 1). Obaveze nisu bile na Mileninoj strani, pa nije stizala da se i sama ugreje podsećanjima na serije za sva vremena, ali je bila srećna kada je čula da su „redovi“ pred ovim reprizama ponovo beskrajno veliki. Nepričava nije bilo selo glavno, ali je zbog drage učiteljice i simpatičnog seljaka, Milene Dravić i Zorana Radmilovića, dospelo na glas lepog, nepričavnog. A koliko su se samo deca smejala kada glumica kao Dušica iz „Metle bez drške“ izlomi jezik izgovarajući reč šnenokle. Tu negde dolazimo do priče o televiziji nekad i sad, o svetu u koji nas je nekad vodio ovaj „prozor“, o onom koji danas (ne)možemo da dosegnemo. Šta se to i na čiju štetu (ili uštrb) dogodilo? – Televizija se odrekla edukativne crte. Programski savet svake kuće je, čini mi se, napustio obrazovnu politiku i time su mlad svet, deca, đaci, ali i odrasli, ostali vidno hendikepirani – kaže Dravićeva. Televizija se danas ne može pohvaliti ni kvalitetom zabavne note, smatra glumica koja je sa suprugom Draganom Nikolićem vodila popularni serijal „Obraz uz obraz“. O rijaliti programima kao incidentu koji nam se već duže vreme uporno ponavlja ne želi ni da priča. Ove godine glumica je obnovila rad na predstavi „Bokeški de-mol“, koji se igra u tivatskom Centru za kulturu. Prošlo je pola decenije otkako je spuštena zavesa nad ovim komadom, ali kada se ponovo podigla, činilo se da je sve vreme strasno živela. Isto je Milena pomislila i kada je nedavno obnovila predstavu „Lari Tompson – Tragedija jedne mladosti“ (Zvezdara teatar). – Ovo su komadi za koje su karte uvek rasprodate, kao i za „Harold i Mod“ (Beogradsko dramsko pozorište), za koji su se na poslednjem ovogodišnjem izvođenju čak unosile stolice – kaže Milena i dodaje da je zanimljivo što je u Crnoj Gori pitaju kada će „Lari“ gostovati kod njih, a u Srbiji kada će „De-mol“ stići kod nas. Glumica se nada da će ta „razmena“ biti moguća u 2014. godini, kada će možda igrati i u nekim kratkim igranim filmovima za koje je već dobila ponude, pročitala scenarije i procenila da su vredni. Odluke će, ipak, doneti posle januarske euforije ili letargije u koju znaju da nas bace predstojeći dani. Milena zaključuje da joj je sada neophodan odmor. Bez dvadesetak dana odmaranja nema ništa, kaže. To je ono što će sebi, onako širokogrudo, darovati za praznike. JEDAN DOBAR ŠOU ONO što je glumici privuklo pažnju u pozitivnom smislu u ovoj 2013. jeste šou „Tvoje lice zvuči poznato“ (Prva TV). – Vidi se da je produkcija uložila veliki napor, a učesnici su bili zaista OpširnijeVečernje Novosti

Nastavak na Dzungla.org...