Izvor: S media, 28.Dec.2009, 17:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi za Evropu - Evropa za sve!
Putovanje bez viza mnogima je bilo san. Taj san postao je realnost 19. decembra tačno u ponoć. Prvi koji su imali mogućnost da predju granicu bez viza bili su učesnici akcije „Evropa za sve“. Reč je o pedeset zaslužnih gradjana Srbije.
Na proputovanje kroz četiri evropske prestonice, u pratnji potpredsednika Vlade Božidara Djelića i grupe novinara, uputili su se studenti, vozači autobusa, penzioneri, bake i deke, pre svega humani ljudi.
Na >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << aerodromu u Beogradu vladala je radost, osmeh i žar u očima, ali pomalo i strah. Neki gradjani nikada nisu putovali avionom. Ipak, strah je brzo savladan, a sletanje u Brisel učesnici akcije pozdravili su aplauzom.
Iako je bilo tri sata ujutru dočekao nas je Tobijas Bilstrom, švedski ministar koji je 30. novembra gradjanima Srbije saopštio radosnu vest o ukidanja viza. U takozvanoj prestonici Evrope nezabeležena mećava. Komunalaca nigde, autobusi i automobili zavejani. Gradjane Srbije ovakav prizor nije mnogo iznenadio.
Nakon slika koje podsećaju na običan zimski dan u Beogradu obišli smo Evropski parlament, Komisiju i Gradsku kuću. Oliju Renu uručili smo rakiju, a Božidar Djelić izrecitovao finski ep „Kalevalu“.
Glavni grad Belgije je pun kontrasta. Neboderi i staklo polako, ali sigurno, potiskuju stare zgrade. U glavnoj ulici preprodavci na krpama prodaju razne džudžamidže.
-Bulevar-rekao je jedan stariji gospodin dok je preprodavac bežao na znak policijske sirene.
Dan u Briselu brzo je prošao. Malo razgledanje kroz snežni prozor autobusa i stigli smo na aerodrom. Nakon pet sati čekanja avion je poleteo za večni grad – Rim.
I Rim podseća na Beograd. Saobraćajni haos u svakom delu grada. Mama mia na hiljadu načina. Uz pratnju karabinjera dva autobusa puna gradjana Srbije krstare ulicama grada. Prebacivanje iz trake u traku, ponekad i suprotnu, proprati i srednji prst besnih italijanskih vozača. Ulice uske, grad okupan kišom od prethodne večeri i pun turista. Nakon obilaska parlamenta stižemo do fontane di Trevi. Uzdisaji iznenadjenja i oduševljenja. U vodu lete centi i poneki dinar. Zna se i zbog čega – da bismo se vratili na isto mesto. Sledi Panteon i Koloseum. Na svakom ćošku znak burne istorije glavnog grada Italije.
I u Rimu nas očekuju zvaničnici. Šef italijanske diplomatije Franko Fratini potpisao je sa potpredsenikom Vlade Srbije, Božidarom Đelićem sporazum o naučnoj saradnji, a zatim se srdačno rukovao i fotografisao sa gradjanima Srbije. Pravi italijanski šmek!
Gradjani zadovoljni, sumiraju utiske. I medju njima se prepliću razne priče. Hule Kajević iz Priboja spasavao je 2004. godine bugarsku decu kada se njihov autobus prevrnuo u Lim. Nika Nikolić je 140 puta dao krv, a gospodja Zorica Jovanović je jedina žena lekar u jedinom ženskom zatvoru u Srbiji. Po prvi put osećam setu. Niko od njih nikada nije posetio EU. Zaslužili su. Zaslužili su i više od osam dana. Ne smeta im ni stalno presedanje iz aviona u autobus, ni spavanje po četiri sata.
Na aerodromu u Rimu im režem slike. Kažu da su bolje od njihovih zato što sam profesionalac. Opet seta. Upijaju svaki trenutak, kadar i fotografiju. Za njih je ovo radost, za mene rad. Ali, ne žalim se. Delim njihovu sreću.
Stižemo u Berlin, grad koji najbolje na svetu oslikava podeljenost na istok i zapad. Zid je tamo pao pre dvadeset godina. U Srbiji „zid“ tek počinje da se ruši. Komad po komad i on će nestati. Kao i u Berlinu ostaće delovi tek da nas podsete – da ne zaboravimo prošlost. Glavni grad Nemačke je prostran, ulice široke, ljudi ljubazni i raspoloženi. I tu smo srdačno prihvaćeni. Obišli smo Rajstag i Ministarstvo spoljnih poslova. U pratnji potpredsednika Vlade Božidara Djelića i ambasadora Srbije u Nemačkoj, Ive Viskovića, odlazimo na Božićnu pijacu na ručak. Ponovo prilika za druženje i razgovor.
Uveče odlazimo u kratak šoping. Gradjani Srbije kupuju suvenire i poklone svojim najmilijim, da i oni osete evropsku radost. Nakon još jednog burnog i ispunjenog dana stižemo u hotel – prvi u kom smo umesto modernih kartica dobili ključ. Ja se posebno radujem. U Rimu sam imao pravu noćnu moru sa karticom i umalo ne prespavah u holu hotela.
Konačno smo odspavali više od pet sati. Odmorniji nego prethodnih dana autobusom odlazimo u Potsdam – mesto gde je 1945 podeljena Nemačka. Najpre obilazimo Sesilijenhof, a potom i Sansusi. Hladno i klizavo. Ponovo prilika za grupno fotografisanje.
Nakon Brisela, Rima i Berlina stižemo u poslednji grad na evropskoj turneji – Pariz, grad svetlosti. Božić je, grad pun turista koji žure da se slikaju ispod Trijumfalne kapije. Pariz je poput Rima – grad muzej. Na svakom koraku turistička atrakcija.
I u Parizu nismo prošli bez privilegija. Na Ajfelov toranj ulazimo bez čekanja, a u Luvru dobijamo priliku da čuvenoj Mona Lizi pridjemo na samo metar! Obični smrtnici to rade sa udaljenosti od pet metara. Eto! Ko kaže da su bolji od nas. S obzirom na to da je bio Božić i da su evropski zvaničnici odmarali sa svojim porodicama, pa nisu mogli da nas prime, iskoristio sam priliku da prošetam Monmartrom i vidim Notr Dam - Umetnost i duh Pariza. Dan se polako približava kraju. Nakon sedam dana lošeg vremena u Evropi konačno vidim sunce koje obasjava Pariz.
Kraj proputovanja verovatno nije mogao da bude lepši. Kapetan aviona pravi krug oko Pariza, i po poslednji put vidimo Ajfelov toranj u svom sjaju. Utisci će se sumirati mesecima. Sklopila su se prijateljstva, desila se i poneka ljubav medju studentima. Gradjani su na nedelju dana bili medijske zvezde. Ponavljam – zaslužili su. Na oproštaju u Beogradu svi su u glas povikali čuvenu „musketarsku“: Svi za Evropu. Evropa za sve!
Dušan Mladjenović
