Izvor: Blic, 27.Okt.2015, 14:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MARATONKA Olivera Jevtić trčala kroz suzavac u Podgorici i stigla do Rija
Viza za Rio koju sam u subotu stekla u Podgorici ne znači da ću trčati na Olimpijskim igrama, kaže za “Blic” pomalo razočarana Olivera Jevtić.
Iznenađeni smo, ali objašnjenje stiže brzo.
- Ako ne budem imala podšku da se spremim za trku karijere, u Brazil uopšte neću putovati - kaže Jevtićeva.
Užičanka je pobedila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na maratonu u glavnom gradu Crne Gore i stigla do norme za njene pete Olimpijske igre. Ipak, sebe još ne svrstava na listu olimpijaca.
U petak, kada je stigla u Pogoricu, zbog demonstracija se nije ni znalo da li će maraton biti održan.
- Razmatrali smo mogućnost da se preselimo u Ljubljanu, gde se istog dana trčao maraton. Postojala je opcija da se preselimo u Ulcinj na nekoliko dana. U četiri ujutro organizatori su nam javili da će se trka održati. Ujutru je Podgorica bio sređena i čista, ali se u centru grada, gde su bili start i cilj, u vazduhu osećao suzavac. Mirisalo je na burnu prethodnu noć.
Ko mi to broji godine
Dogodine u Riju imaće 39 godina! Prednost ili mana?
- Oni koji mi sabiraju godine treba da znaju: Rumunka Konstantina Dica imala je isto toliko godina kada je pobedila na Olimpijadi u Pekingu. Prošle godine na EP u Cirihu glavnu reč su vodile maratonke starije od 40 godina.
Veliki je optimista.
- Cilj mi je u Riju da budem među prvih deset. Da bih se pripremila za takav rezultat treba mi pomoć Olimpijskog komiteta, Atletskog saveza, države, grada Užica. U suprotnom, u Brazil mogu da idem da pišem razglednice - izričita je Olivera.
A to konkretno znači...
- Ne trebaju mi stipendije i oprema, želim da država i sportske institucije stanu iza priprema. Neću da treniram po privatnim i nebezbednim kampovima poput Itena u Keniji, gde su me prošle godine opljačkali i ukrali mi pasoš, laptop, kameru. Neću da improvizujem, hoću u prave kampove u Etiopiji, Keniji i Meksiku, gde se pripremaju altetičari iz Britanije, Italije, Nemačke, Španije
Podrška ju je, kaže, koštala medalje u Atini 2004.
- Bila sam šesta, najbolja Evropljanka. Medalju sam izgubila u poslednjih pet kilometara jer nisam imala logistiku na okrepnim stanicama. Sve ostale trkačice su imale nekoga da im doda napitke i pruži instrukcije, a ja - nikoga. Maraton je trka za koju treba sedam-osam ljudi da te opslužuju.
Pod uslovom da sve bude naj...
- Dva puta sam pobeđivala na maratonu u Sao Paulu. Poznajem klimu, imam ogromno iskustvo.
Olivera priča zašto joj je bilo stalo da u Podgorici stigne normu.
- Za vizu sam mogla da trčim za tri nedelje u Valensiji, kasnije u Bostonu ili proletos u Beogradu. Trčati naredne godine dva-tri meseca pred OI je svojevrsni harikiri za atletičara.
U Sidneju 2000. oborila je nacionalne rekorde na 5.000 i 10.000 metara. U Atini, Pekingu i Londonu trčala je 42.195 metara.
- Imala sam ja normu i za Atlantu 1996, kao druga na svetskom juniorskom prvenstvu. Ipak, odlučeno je da sam premlada za tako takmičenje.
