Izvor: Politika, 19.Dec.2012, 13:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada istekne viza...
Pre nekoliko godina u Parizu, upoznala sam jednog mladića iz Kragujevca koji je radio kao građevinski radnik. S’vremena na vreme bismo izašli na kafu i jednom prilikom me je zamolio da mu unovčim ček sa platom jer kao ilegalni imigrant nije imao bankovni račun. “Ako pristaneš,” – rekao je, – “dobićeš uobičajenih deset posto…”
Morala sam da odbijem, jer sam se setila kako je jedan moj drug iz Beograda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << isplaćivao kolege na građevini jer njihov gazda nije želeo da taj rizik preuzme na sebe. Odmah je dobio poziv iz banke koja mu je zatvorila račun, jer se na njemu nalazilo previše novca.
“Uobičajenih deset posto” je dakle značilo da takve usluge ilegalni imigranti moraju da plate i da za njih postoji tržišna cena.
Svake godine, stotinak hiljada ilegalnih imigranata dolazi u Francusku sa turističkom vizom i ostaje nakon što ona istekne. Sve dok ne dobiju legalan boravak, žive u nekoj vrsti paralelnog društva. Rade “na crno” kod gazde koji na njima dobro zarađuje jer im ne uplaćuje ni penziju ni socijalno osiguranje – u Francuskoj neto plata iznosi samo 40% od bruto plate – a ponekad zaboravi da im plati i napravi se da ih ne poznaje. Iznajmljuju stan na tuđe ime i često žive u grupama, kako bi se međusobno pomagali. Izbegavaju najprometnije železničke i metro stanice, kako ne bi zbog rutinskog legitimisanja dospeli u “Centar za administrativno zadržavanje” što je eufemizam za zatvor.
Ne boje se toliko ni deportovanja koliko se boje da ne izgube roditelje i ne odu im na sahranu dok još ne mogu da slobodno putuju u svoju zemlju i da se iz nje vrate.
Kada sam upoznala svog verenika, već na trećem sastanku mi je rekao da nema legalan boravak u Francuskoj i da je predao zahtev da mu se on odobri u Španiji, jer su tamo zakoni mnogo povoljniji po ilegalne imigrante. Zamolio me je da sačekam da dobije boravak, jer nije želeo da pomislim da namerava da me oženi samo zato da bi ostao u Francuskoj. I tako već mesecima redovno odlazi u Kataloniju kako bi tamo predao ovaj ili onaj dokument i živi u ritmu zakazanih ročišta i pregovora sa svojim advokatom. Najveći broj imigranata na kraju ipak dobija boravak, samo treba izdržati višegodišnje neprilike i sačuvati optimizam. Svejedno mi srce preskače od straha svaki put kada on prelazi francusko-špansku granicu.
Nažalost, nemamo drugog izbora nego da strpljivo sačekamo odgovor iz Španije. Ponekad se dešava da matičar odbije da primi dokumente za sklapanje braka kada oceni da se budući supružnici ne poznaju dovoljno dugo, ili da prijavi mladence policiji koja pošalje stranom državljaninu poziv da napusti francusku teritoriju ukoliko ne dobije dokaze o zajedničkom životu. Dešava se i da konzulat optuži par za fiktivni brak ukoliko se on sklopi u stranoj zemlji i uopšte ne odgovori na zahtev za izdavanje vize.
“Nemojte da brinete,” – rekao mi je advokat, – “ukoliko budete imali bilo kakav problem, uvek možemo da poništimo administrativne odluke zahvaljujući greškama u proceduri...”
Sklapanje braka po sopstvenom izboru spada u osnovna ljudska prava i administracija redovno gubi procese pred sudovima. Nažalost, procedure traju godinama a za to vreme imigrant ne može da radi legalno i uplaćuje penziono osiguranje, tako da u starosti stiče pravo na minimalnu penziju. Ko zna, možda je baš to cilj administracije – da se stranci onemoguće da dobijaju ista primanja kao i lokalno stanovništvo...?
Kada nekome kažete da nameravate da se udate za ilegalnog imigranta, uvek vas upozori da dobro razmislite i proverite da li izabranik možda nema nameru da vas iskoristi. Kao da se većina brakova ionako ne sklapa iz neke koristi – zbog supružnikove situiranosti, lepote, položaja ili slave. Čak se i ljubav u velikom broju slučajeva može protumačiti kao korist, jer ne volimo nekoga samo zato što mu želimo dobro, nego i zbog toga što je nama dobro sa njim.
Uostalom, koliko puta sam čula priče o tome kako supružnici nakon venčanja maltretiraju ilegalne imigrante, oduzimaju im pasoš, pretvaraju ih u robove i ucenjuju ih da će ih prijaviti policiji da ih deportuje... Nedavno mi priča prijatelj, bivši ilegalni imigrant, kako ga je supruga izbacila iz trosobnog socijalnog stana kako bi mogla da izdaje sobe prijateljima koji puše marihuanu. Posavetovala sam ga da se vrati kući, da obavesti policiju da je izbačen iz sopstvenog stana, a da zatim javi opštini da se razvodi i zatraži da mu zamene veliki stan za dva mala.
Sredovečne francuskinje često odlaze u bivše kolonije i tamo pronalaze mladiće od dvadesetak godina u koje se zaljubljuju, a zatim ih dovode u Francusku i provode sa njima po nekoliko godina sve dok oni ne dobiju dozvolu boravka. Međutim, kada ti mladići požele da osnuju porodicu i pronađu devojku svojih godina, one se žale da su prevarene i svedoče na televiziji o lošim namerama stranaca iz siromašnih zemalja. Tim ženama niko nije branio da pronađu muža svojih godina i u svojoj zemlji, ali su same odabrale da koriste tuđe siromaštvo i potkupe kao robu skoro maloletne mladiće. Sasvim je jasno ko je koga tu iskoristio.
Inače, velike firme zapošljavaju podugovarače koji koriste ilegalne radnike kako ne bi morali da poštuju bezbednosne propise. Svake godine, imigranti donose francuskoj ekonomiji 12,6 milijardi evra, a deportovanje samo jednog stranca u proseku košta poreske obveznike 30.000 evra. Možda bi bilo bolje da se oni jednostavno ostave na miru, da se nastane na Starom kontinentu čije je stanovništvo sve starije i kome je preko potrebna radna snaga.
Pre desetak godina, romska porodica Raba kojoj je zapaljena kuća na Kosovu zatražila je politički azil u Francuskoj. Nekoliko organizacija za ljudska prava, glumaca, pevača i političara organizovalo je kampanju da im se dozvoli da ostanu. Međutim, nakon što im je zahtev odbijen krajem 2006. godine, deportovani su vojnim avionom u kome se nalazilo jedanaest policajaca i jedan lekar, na šta je potrošeno više od stotinu hiljada evra. Nekoliko meseci kasnije, porodica Raba se opet vratila u Lion da ponovo pokuša, upiše decu u školu i možda na taj način dobije pravo da ostane u zemlji.
Priča mi prijateljica iz Frankfurta da je neki naš bračni par sa dvoje dece iz Prijepolja trebalo da bude deportovan iz Nemačke. Na samom aerodromu je žena dobila srčani udar i deportovanje je odloženo. Pri sledećem pokušaju, ona je nažalost preminula.
Nedavno je Sud pravde Evropske unije (CJEU) doneo presudu prema kojoj stranac koji boravi na njenoj teritoriji ne može biti odveden u pritvor samo zbog toga što nema legalan boravak. Međutim, francuski senat je ovih dana odlučio da dozvoli “zadržavanje” stranaca tokom šesnaest sati kako bi mogli da budu legitimisani i deportovani – a gde će drugo do u policijskoj stanici – dok je pravo na konsultacije sa advokatom svedeno samo na pola sata. Još uvek nije precizirano kakva će biti razlika između pritvora i “zadržavanja”, ali to znači da postoje dva paralelna pravna sistema, jedan za obične građane a drugi za nepoželjnu mizeriju iz nerazvijenog sveta. Da li je država u kojoj se izmišljaju zakonske začkoljice i izuzeci za različite kategorije stanovništva zaista pravna država?
Ako je za utehu, nova vlada je obećala da će ukinuti tzv. “delikt solidarnosti” za koji se obični građani kažnjavaju zatvorskom i novčanom kaznom ako na bilo koji način pomognu ilegalnim imigrantima.
DELIKT SOLIDARNOSTI. Gospode Bože...
“Ko je došljak među vama, neka vam bude kao onaj koji se rodio među vama, i ljubite ga kao sebe samog; jer ste i vi bili došljaci u zemlji misirskoj. Ja sam Gospod Bog vaš.” (Sveto Pismo, III Mojsijeva, 19:34).
Nataša Jevtović, Pariz, Francuska
......................
NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.
objavljeno: 19.12.2012.
Pogledaj vesti o: Vize, Kragujevac
