Izvor: Blic, 11.Nov.2011, 03:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život je masovna pojava
Antonen Arto verovao je da je teatar stalni protest protiv odvajanja života od kulture, kao da je život jedno, a kultura drugo, kao da kultura nije “rafinirano oruđe za razumevanje života” - za, na koncu, istinsko življenje.
Marksisti su stvar nazvali "nadgradnjom” i zauvek odvojili kulturu od "baze”, od života. To je ona tačka u kojoj se srećno i dugovečno venčavaju materijalizam, pa makar i dijalektički, sa neoliberalističkom agresivnošću. Zato se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bivši marksisti, baš kao i ovi današnji, pomodni, "Gucci-left”, lepo slažu sa onih nekoliko hiljada vlasnika ovog sveta: na istoj su stazi, istoj liniji, istoj deredži.
Shvaćena odvojeno od egzistencije, kultura postaje bespotrebni višak. No, kako čovek, uprkos dija-matistima i poduzetnicima čiju se smrt žali tek nešto malo manje od one najslavnije, ipak ima potrebu da nešto vidi, čuje, pročita, oseti, to se on - čovek, ne onaj sa krsta - laća kakve literature, muzike, slike.
Obično se misli da ovde na scenu stupaju mediji, da su oni krivi zaglupljivanju i nekulturi pučanstva. Pa, neka mi je dozvoljeno da posumnjam: ako neke stvari ne poneseš u kući, obdaništu ili školi, onda će te vaspitavati - televizija. U zemlji u kojoj se prosečno najviše bulji u televizor u ovom kutku svemira i u kojoj niko ne umire od gladi, ali se masovno umire od bolesti srca izazvanih unosom viška nerazgradivih masnoća u vaskoliki metabolizam, kultura je zamenjena medijima.
A tamo ima šta ima. Drugačije rečeno, televizija i internet postali su zamena za kulturni i društveni život, čak i za kafanu. Za život uopšte. Tome nisu krivi mediji, ni njihov sadržaj. Najprostije: porodica i škola ustanovljuju ključne stvari u životu.
Kad ugasiš televizor i monitor, zanemariš tuđe živote iz šarene štampe i osvrneš se po kući - najgore što ti se može desiti jeste da se poigraš sa detetom, vodiš ljubav, ili potražiš nešto za čitanje, ili slušanje.
Možda se javi i želja da svratiš u galeriju, nikad se ne zna.
