Izvor: Politika, 25.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žensko pero u senci
O Poljupcu Gordane Ćirjanić jeveć puno pisano, najčešće izrazitoafirmativno, dok o romanima njenih koleginica nije napisana ni reč. Mada je Crno telo Laure Barne nagrađeno prestižnom „Deretinom” nagradom, i mada se virtuozno bavi samom formom postmodernog romana, taj roman je ostao u dubokoj senci
REAGOVANJA
Malo je danas književnih kritičara, bez obzira na generacijsku pripadnost koji se ne bi deklarativno složili sa idejom da je aktuelna produkcija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koju u srpskoj književnosti stvaraju žene jednako dobra kao i ona koju stvaraju kolege muškarci. Ja bih dodao da je često i bolja!
Pa ipak, pogled na distribuciju književnih nagrada i priznanja, uključujući, recimo, i skorašnje odluke komisije koja je određivala ko će od književnika u penziji dobiti od države pomoć svakog meseca, pokazuje da suštinski nije tako.
To belodano i još bolje pokazuju godišnji osvrti ili liste najboljih knjiga u različitim žanrovima, gde se zbirke priča ili pesama odnosno romani, čiji su autori žene, obično pojavljuju kao ekscesi. Podrazumeva se da su u ulozi izbirača bili muškarci. I da generacijska pripadnost i podele među muškarcima, u takvom odnosu prema koleginicama, ali i celokupnoj srpskoj književnosti, ne igraju nikakvu ulogu. I odluka NIN-ovog žirija se, između ostalog, može gledati i u tom svetlu.
Ako, naime, pogledamo godišnji osvrt Gojka Božovića na pesničku produkciju, sa iznenađenjem ćemo primetiti da na njoj nema tri najbolje pesničke knjige naših pesnikinja. Pri tome se ne radi o anonimnim autorkama, već, reklo bi se, o proverenim pesnikinjama. Konkretno, u svom osvrtu na pesničku produkciju u Srbiji tokom 2007. kritičar pominje In vivo Radmile Lazić, Porculan Dejane Nikolić, kao i Tihu obnovu leta mlade Jasmine Topić, ali zaobilazi Kinovar Marije Šimoković i Prelazak u jednu drugu vrstu Danice Vukićević. Dodao bih tome i odličnu knjigu Lovac na grinje Vladislave Vojnović i Kiberlaboratoriju Natalije Marković. Ograničenost broja naslova koji je Božović imao na raspolaganju, može, međutim, biti delimično opravdanje za ovakav kritički izbor.
Nepročitane prozaistkinje
Gore po književnu sudbinu naše savremene književnosti i najzdravije tokove u njoj, postupa mladi kritičar Mića Vujičić, koji pišući u „Politici” o proznoj produkciji pominje samo Mirjanu Đurđević, izostavljajući puno proznih knjiga čiji su autori žene. Čitaoci koji budu proveravali moje reči i budu čitali pripovedačke knjige i romane čiji su autori književnice, videće, ubeđen sam, da su skoro svi ovi naslovi bolji od kritičarevih favorita.
Koje su knjige preskočene i koje autorke? Rizikujući da neke izostavim, krenuo bih sa knjigama priča Tatjane Simonović-Ovaskainen i Mire Popović. U knjizi Zgazi me nežno Tatjana Simonović-Ovaskainen demonstrira umetničku sigurnost u pripovedačkom tretiranju pozicije mladih, obično udatih i zaposlenih žena, koje se u srednjim godinama kolebaju između ideala devojaštva i nove, često komplikovane pozicije u porodici i na poslu. S druge strane, Mira Popović u knjizi Beograd Pariz vraća u središte interesovanja kratku i mikropriču, katkad se služeći fantastikom, katkad preciznim realističkim opservacijama. Smeštene u našem glavnom gradu i prestonici Francuske ove kratke priče plene čitaočevu pažnju zrelošću oblika i lepotom stila.
Pišući o proznoj produkciji, mladi kritičar je sasvim „preskočio” čak sedam romana naših spisateljica. Ustvrdiću: boljih od većine s njegove godišnje liste!
O Poljupcu Gordane Ćirjanić je već puno pisano, najčešće izrazito afirmativno, dok o romanima njenih koleginica nije napisana ni reč. Mada je Crno telo Laure Barne nagrađeno prestižnom „Deretinom” nagradom, i mada se virtuozno bavi samom formom postmodernog romana, govoreći o maniji gonjenja jedne mlade modne kreatorke i njene opsednutosti Lazom Kostićem i Lenkom Dunđerski, taj roman je ostao u dubokoj senci, ili iza fortočke, da se našalim na način mladog kolege.
Već je postala jedna vrsta ružne tradicije da naša kritika ne čita romane Eve Ras! Ni Divlji jaganjci, izgleda neće biti bolje sudbine. Rekonstruišući daleki svet obnove i izgradnje Jugoslavije i vlastitog trpkog detinjstva i mladosti, Eva Ras se hrabro uhvatila u koštac s temom seksualnog iskorištavanja dece i sa temom jevrejstva, između ostalog.
Ćutljivi kritičari i kritičarke
Kao što preskaču dela Eve Ras, naši kritičari to čine i sa bestseler spisateljicom Mašom Rebić. Njen drugi roman, Devojke iz kraja, odlična je psihološka studija života četiri savremene mlade Beograđanke, pisana britkim jezikom i sa finim poznavanjem savremene svetske beletristike. I Laura Barna i Eva Ras bave se sudbinom umetnika i umetnosti, a slično u romanu Moja draga Jelena čini i Ivanka Kosanić, čiji je prošli roman bio u najužem krugu za „Zlatno pero”. Novi roman još je uspeliji, a u dokumentaristički intoniranoj rekonstrukciji biografije književnice Jelene Dimitrijević, niška spisateljica se veoma dobro snašla, napisavši kvalitetnu i mudru knjigu. Sudbina umetnika privukla je i Nadu Dušanić iz Sombora, koja je posle dve zbirke priča, na nesreću uglavnom neprimećenih od kritike, napisala prvi roman, koji po snazi i atmosferi podseća na Frančesku Duranti i njenu Kuću na jezeru. Spajajući različita vremena i sudbine dve drugačije žene, Nada Dušanić je napisala uspeo roman. Slično se može reći za psihološki roman Sporim brodom za Kinu Aleksandre Grubor, koji tematizuje karakter jedne žene, mnoštvom uravnoteženih okolnih glasova.
Bez imalo dvoumljenja može se, pri kraju osvrta, reći da je zapanjujuće da ni drugi roman Tanje S. Ivanović nije primećen od dežurnih kritičara. Naime, ako je njen odlični prvenac Vreme za mamin čaj iz 2005. godine (a nedavno objavljen u drugom izdanju) i susreo nekoliko afirmativnih kritičkih osvrta, Ukrštenice upola cene, koje su preplitanjem dve ispovesti, muškarca i žene, saputnika u kupeu jednog voza, stvorile dinamično i vrlo interesantno štivo, tek treba da budu pročitane. Nadam se od onih koji ne robuju stereotipima i čitaju nove knjige s željom da otkriju nešto novo i dobro pa da to afirmišu.
Ili je možda pravo pitanje – zašto o ovakvom stanju u našoj književnosti, i aktuelnoj kritici, nešto ne kaže upravo neka od kritičarki koje se aktivno oglašavaju u periodici? Zašto li one ćute?
Vasa Pavković
[objavljeno: 26/01/2008]
