Izvor: Southeast European Times, 13.Mar.2013, 17:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više donatora krvi potrebno na Balkanu
Zdravstveni radnici se nadaju da će više ljudi slediti primer jedne porodice iz BiH.
13/03/2013
Bedrana Kaletović za Southeast European Times iz Sarajeva -- 13.3.2013.
Petorica braće iz gradića u severoistočnoj Bosni i Hercegovini (BiH) na svoj način pomažu borbu protiv nestašice krvi.
Braća Nusret, Zikret, Husnija, Mehmed i Fikret Kišić iz Srebrenika ukupno su dobrovoljno dali krv više od 300 puta. Spremnost te porodice da pomogne naišla >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << je na pohvale Crvenog krsta i to je posebno važno u BIH, gde se, prema navodima zdravstvenih organa, broj dobrovoljnih donacija krvi konstantno smanjuje.
„Svaki put kada dajem krv, uveren sam da nekom spasavam život“, kaže Nusret. „Za mene je to motiv da svaka tri meseca budem davalac. Međutim, moj motiv je i da druge inspirišem da budu dobrovoljni davaoci krvi.“
Crveni krst stalno radi na tome da podstakne građane da daju krv i često organizuje kampanje među fabričkim radnicima i u srednjim školama i na fakultetima.
Dugogodišnji aktivista Crvenog Krsta Sead Hasić, ministar za rad i socijalnu politiku u kantonu Tuzla, kaže da je porodica Kišić jedinstvena.
„Više od dvadeset godina radim u transfuziji krvi i u svojoj dugoj karijeri nikada nisam zabeležio slučaj da je jedna porodica, u ovom slučaju petorica braće, davala krv u ovom obimu. To je zaista retkost“, kaže Hasić.
Kako bi imale dovoljne rezerve krvi, klinike za transfuziju moraju da prikupe najmanje tri donacije na 100 stanovnika. Klinike u BiH beleže pad broja dobrovoljnih davalaca u poslednje tri godine. Većina bolnica u zemlji iscrpele bi rezerve krvi ako duže od mesec dana ne bi imale donacije.
„U protekle tri godine krv su davali siromašni građani i njih je država na razne načine stimulisala na taj humani čin. Danas jedina prednost za onoga koji daje krv je prednost prilikom lekarskog pregleda i ništa više. Državna preduzeća zadržala su praksu davanja dva slobodna dana dobrovoljnim davaocima krvi, ali to nije slučaj u privatnom sektoru. Kako moj šef kaže, 'niko te ne tera da budeš human'“, kaže zaSETimesNenad Janković iz Bijeljine.
Domovi zdravlja moraju da planiraju u skladu sa manjim rezervama krvi. Hirurški zahvati se ne otkazuju, ali od pacijenata se traži da pribave krv pre operacije, obično dve jedinice (900 ml).
Dr Edin Duraković sa Univerzitetskog kliničkog centra u Tuzli kaže da ta ustanova predlaže da članovi pacijentove porodice daju krv. Međutim, ako članovi porodice ne mogu ili nisu u stanju da daju krv, pacijenti su primorani da pronađu alternativu.
„Moja krvna grupa uvek nedostaje i već znam koga moram da zovem da mi bude davalac“, kaže zaSETimesTuzlanka Armina Osmić, kojoj je transfuzija krvi potrebna najmanje tri puta godišnje i koja plaća ljudima da joj daju krv. „Za jedinicu od 450 ml plaćam 15 evra“.
Slični problemi nastaju i u drugim zemljama Balkana. Nedostatak krvi doveo je do stvaranja crnog tržišta koje je za mnoge postalo spas.
U Crnoj Gori i Srbiji, pacijenti kojima su potrebne krvne grupe koje bolnica nema plaćaju i do 80 evra po jedinici, a u Bugarskoj od 35 do 90 evra.
Za pravog davaoca, život je svetinja i novac uopšte ne ulazi u jednačinu.
„Za mene i moju braću i sve one koji dobrovoljno daju krv novac nije motiv“, kaže Nusret Kišić. „Krv jednostavno nema cenu. Za mene je dovoljno da znam da sam nekome spasao život.“
Nastavak na Southeast European Times...
