Izvor: Politika, 03.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VREME EVROPLJANA
Kosovsko pitanje se gotovo neprimetno, i svakako neželjeno, uselilo u vrh svetske i evropske politike postajući test koji će pokazati šta su i koliko u Briselu naučili na primeru raspada Jugoslavije.
Maja 1991, dolazeći na Brione kako bi dva meseca kasnije isposlovao sporazum o prekidu sukoba u Sloveniji, bivši predsednik Saveta EU Žak Pos izrekao je rečenicu po kojoj će Luksemburžanin ostati upamćen: "Stigao je čas Evrope... ovo nije čas Amerikanaca".
Naredne četiri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine pokazale su kako je funkcionisao evropski menadžment balkanske drame. Preuranjeno davanje nezavisnosti, diktirano idejom što brže demokratizacije sveta realsocijalizma, imalo je tragične posledice. Obazrivo i naknadno prihvatanje grešaka delovalo je cinično.
Pred Evropom je ponovo trenutak istine. U vizuri SAD i vrhova EU nezavisnost Kosova nije cilj po sebi već instrument ostvarivanja stabilnosti Balkana, demokratizacije Srbije i Kosova i brže zajedničke integracije u EU. Može li ponovo da se dogodi da brzopletost 1990-ih upropasti plemenite namere?
Retko ko danas misli da je Jugoslavija mogla da preživi onakva kakva je bila, ali mnogi se pitaju zašto je raspad bio kakav je bio. Što se Kosova tiče, stavovi su podeljeni oko toga da li Srbi i kosovski Albanci mogu da nastave zajedno. Mišljenja sam da ne mogu, ali i za to je potrebna "priprema terena". Ako Zapad 40 godina nije uspeo da stvori državu Palestinu, čemu tolika žurba oko Kosova?
Potencijalna kriza – uslovljena američkim insistiranjem na nezavisnosti, rezervama pojedinih članica Unije i reskim protivljenjem Rusije – otvara seriju ozbiljnih pitanja oko odnosa EU sa SAD i Rusijom, kao i oko stabilnosti Balkana.
Amerikancima je iz njima znanih razloga stalo da Kosovo što pre bude nazavisno, "nikad više u Srbiji". Rusi pokazuju da ne prihvataju da im se rešenja diktiraju u pero. Preteći vetom, odbacili su "ublaženu" verziju Ahtisarijevog plana o nadgledanoj nezavisnosti, zaštiti Srba i drugih nealbanaca i ključne uloge dodeljene EU. Moskva traži nastavak direktnih razgovora Beograda i Prištine, što je i zahtev Beograda upućen generalnom sekretaru UN.
Kako će u Briselu, gde uveliko spremaju civilni kontingent EU koji bi zamenio administraciju UN, odgovoriti na ovaj politički izazov? Uloga Evropljana može da se pokaže kao ključna. Uostalom, Unija bi trebalo da bude najzainteresovanija za dugovečnu stabilnost regiona koji će se kad-tad pridružiti evropskoj porodici.
Uprkos insistiranju Vašingtona na rešenju za 120 dana, svi su izgledi da će se Savet bezbednosti duže baviti pitanjem budućnosti Kosova. Od kako je Ahtisari posle godine "pregovaranja" Beograda i Prištine u martu zaključio da nezavisnost Kosova nema "konstruktivnu alternativu", problem se na relaciji SAD – Rusija polarizovao unoseći raskole i unutar EU.
Amerikanci ponavljaju da će Kosovo veoma brzo biti nezavisno. U Prištini je, na osnovu "političke volje građana" i Ahtisarijevog dokumenta, pripremljen nacrt kosovskog ustava koji bi trebalo da zameni Ustavni okvir prihvaćen pre šest godina. Raspisan je i konkurs za zastavu.
Rusi odlučno, sa najvišeg nivoa, traže da se traganje nastavi sve dok se ne dođe do rešenja prihvatljivog obema stranama. Beograd je Prištinu i partnere preduhitrio usvajanjem Ustava koji Kosmet definiše kao neotuđiv deo Srbije. Srpska diplomatska ofanziva počela je da daje rezultate jer su i po evropskim metropolama sumnjičavi prema projektu koji udara na temelje suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Evropljani su kolektivno stali iza plana o nadgledanoj nezavisnosti, ali pojedinačno imaju rezerve. Skeptičan ili negativan odnos Austrije, Grčke, Italije, Kipra, Rumunije, Slovačke i Španije otvara pitanja: da li EU sutra može da bude efikasan izvršilac Ahtisarijevog testamenta, da li će EU skliznuti u nemoć kao u vremenima jugoslovenskog raskola, da li će pratiti svoj najbolji interes?
Vodeće države EU veruju da će očuvati konsenzus. Ali, iako su odnosi Brisela i Moskve zapali u krizu, Evropljani bi mogli da učine ustupak Rusima i saglase se sa produžavanjem pregovaranja. Otvaranje čak i teoretske mogućnosti da se nađe neko lakše rešenje značilo bi da je Unija nešto naučila iz eksjugoslovenske lekcije.
Problem je što ustupak Moskvi znači zameranje Vašingtonu. Morton Abramovic, bivši predsednik Karnegi fondacije za međunarodni mir, na tu temu je veoma jasan: "Umesto da stalno i jasno ponavljaju da je nezavisnost Kosova nezaobilazan uslov članstva u EU – tako važan za modernizaciju Srbije i bezbednost Balkana – čelnici EU poput Havijera Solane hvale Koštunicu kao velikog demokratskog lidera".
Amerikanci svakako neće odustati od pritiska da se EU okupi oko Ahtisarijevog plana. Ruse nagovaraju da se uzdrže i ne pokažu veto, lobiraju kod nestalnih članica Saveta bezbednosti. Ukoliko se Kremlj ipak odluči za crveni karton, Evropska unija bi imala problem. Na hromiranoj fasadi briselske palate pokazale bi se naprsline.
Neke članice odbile bi da slede Vašington ako – zarad uzvratnog udarca Rusima i uprkos prethodnim najavama – unilateralno prizna kosovsku nezavisnost bez saglasnosti UN. Druge bi, u još većem broju, odustale od učešća u slanju misije EU.
Da bi se izbegli ozbiljni konflikti, realna perspektiva je – još vremena. Ustezanje od prebrzih odluka. Nije nerealno da će Kosovari na ostvarenje svog sna morati da sačekaju duže nego što im u Vašingtonu obećavaju. Beograd bi, preko Moskve, kupio vreme za neki konkretniji predlog od maglovite formule "više od autonomije, manje od nezavisnosti".
Bilo kakav novi balkanski haos podsetio bi Evropljane na greške koje su nesmotreno brzo počinili početkom 1990-ih. Još ima vremena da dobro razmisle pre nego što se olako saglase sa nastankom još jedne evropske države.
[objavljeno: ]
.jpg)
