Izvor: Politika, 20.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uteha javnosti u povoju
U moru upravo utihnulih predizbornih priča o tome šta sve nedostaje Srbiji kako bi konačno postala zemlja dostojna Evrope, previđale su se neke očigledne istine. Najpre, previđala se činjenica da nam prvenstveno nedostaje (kritička) javnost koja bi ograničavala često nekontrolisanu bahatost političkih pregalaca. Ako ništa drugo, postojanje takve javnosti bi primoralo potonje da budu obazriviji prilikom montiranja Potemkinovih sela.
Postojeće javno mnenje, koje u presudnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << meri kreiraju mediji, predstavlja isključivo nekritičku reakciju na sadržinu opsenarskog političkog marketinga. Izgleda da političke partije i njihovi lideri nastoje da putem bilborda, TV spotova ili džinglova, dakle, putem savremenih sredstava masovnog komuniciranja, izgrade samarićanski imidž koji bi im obezbedio unosne sinekure do narednih izbora. Medijski spektakl, a to izborna kampanja jeste, čini ovakve akrobacije mogućim. Ljudi prihvataju nametnuto mišljenje kroz lojalnost jer na taj način stiču, kao što reče američki sociolog Rajt Mils, prijatno i ubedljivo osećanje da su u pravu bez potrebe da o stvarima razmišljaju – svojom glavom.
Da kojim slučajem postoji kritička javnost umesto rascepkanih partijskih fanova, predizborna obećanja bi se skromnije plasirala, uz primat preko potrebne pragmatičnosti, budući da bi političari morali da odgovaraju posle izbora za lako izgovorene reči u predizbornom periodu. Kako sada stvari stoje, svaki politički akter može da obeća mnogo toga, zarad kojeg procenta više na izbornoj tabeli, bez skrupula da će ostati kratak za unosan položaj kada se (i ako) ispostavi da dato obećanje ne prelazi prag šarene laže.
Postavlja se pitanje da li je moguće stvoriti kritičku javnost od koje bi zazirali politički opsenari? Odgovor nije jednostavan, a svakako je kontradiktoran. Nije jednostavan zbog toga što se javnost ne može mehanički stvoriti ni iz čega. Proteklo je, naime, dosta vremena od trenutka kada je kočijaš jednog levantskog trgovca otvorio u Londonu prvu kafanu (bilo je to sredinom sedamnaestog veka), predodređenu igrom sudbine da postane epicentar tzv. literarne javnosti, pa sve do formiranja današnje (iz literarne javnosti proistekle) građanske javnosti na Zapadu. Potrebno je, dakle, vreme. Međutim, ostaje otvoreno pitanje ko bi preuzeo na sebe ulogu pionira kritičke javnosti u nas? Kontradiktoran odgovor bi mogao da glasi – sadašnji apstinenti! Isti oni oko kojih se lome koplja analitičara i za čiju naklonost, uglavnom, ljutu bitku biju političke partije. Isti oni koji su prozreli lažne samarićane i uredno odustali od uloge puke glasačke mašine, shvatajući da se ništa bitnije neće promeniti posle izbora i rezonujući da zapravo nemaju za koga da glasaju. Ovaj obrazovani sloj građana koji zbog trenutne marginalnosti ostaje neuhvatljiv za medije, pa stoga deluje inertan, a zbog pripisivane mu apolitičnosti biva i okarakterisan kao mogući krivac za projektovane izborne rezultate, ipak ima perspektivu.
Ta perspektiva za sada nije vezana za glasačke kutije i promalja se iza kulisa Potemkinovih sela u vidu nekakve slobodno lebdeće inteligencije. No to za sada nije dovoljno. Jer kada se slegne izborna prašina, a plakati lidera sparuše na gradskim fasadama, neko će morati da postavi pitanje predizbornih obećanja. Ipak, proći će još dosta vremena dok neko ne bude i odgovarao zbog neispunjavanja istih. Kome? Javnosti koja je nažalost još uvek u povoju.
Sociolog
Boris Jašović
[objavljeno: 20/01/2007]
.jpg)
