Izvor: TvojPortal.com, 04.Okt.2011, 12:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ujed psa vredniji od plate
/bizlife.rs/ Zvanična statistika u Srbiji ne ume i ne može da kaže da li je nastupila i kada traje kriza, jer uopšte nema metodologiju da registruje, definiše i na statističko-analitički način odredi pojam krize. Zvanično dakle, po našoj statistici, mi nikada ne možemo biti u krizi. Uprkos tom zvaničnom slepilu, stvarnost je za tako mnogo ljudi u ovoj zemlji toliko loša da je nebitno šta kaže statistika, iako bi bilo mnogo bolje i lakše da nije tako. Ali, na žalost jeste.
>> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << />
Mnogo detalja iz svakodnevice življenja ubitačno pokazuje svu težinu stanja u kojem se nalazimo, ma koliko se vlast trudila da pokaže kako nismo na dnu i kako se nalazimo na dobrom putu izlaska iz ponora. Samo tri vesti su sasvim dovoljne da pokažu da je „car go“ i da je priča državnih zvaničnika da nije tako loše, obična marketinška poruka kratkog roka i pameti. Evo samo tri detalja, dovoljno je za shvatanje gde se kao društvo i država nalazimo.
Dakle, agencijska vest doslovce glasi ovako: “Neki građani Gornjeg Milanovca su spremni da ih namerno ujede pas jer će dobiti od 20.000 do 80.000 dinara, više nego što inače mogu da zarade”. Demantija vesti nije bilo!
Dakle, dok u fabričke hale u svetu ulaze roboti, mi danas možemo da se pohvalimo industrijskom proizvodnjom koja je na nivou one iz daleke 1970. godine. U prerađivačkoj industriji, koja čini više od 90 odsto našeg izvoza, sada radi svega 17 odsto zaposlenih, a prema podacima Privredne komore, Srbija proizvodi svega 0,5 odsto robe koju traži tržište Evropske unije. Tačnost podataka nije osporena!
Dakle, prema računici jednog poslanika voz u vreme nastanka prvih srpskih pruga na relaciji Beograd – Niš prosečno se kretao 36 kilometara na sat, dok se sadašnji voz u Srbiji prosečno kreće brzinom 45,5 kilometara na sat, što znači da se za 127 godina „ubrzao“ samo za devet kilometara. Svako poređenje sa zemljama EU je poražavajuće!
Odgovornost za stanje u kojem se nalazimo nije više moguće čak ni zdravorazumski locirati u prošlost, bez obzira na to što su koreni kalvarije tamo, jer je više od decenije dovoljno vremena da se ustanove činjenični razlozi i odredi prava dijagnoza. Osnovni zaključak bi mogao glasiti, ekonomisti su uglavnom oko toga saglasni, da su neophodne reforme izostale, da je privatizacija loša i da traje predugo, da nam je država skupa i troma, da naše političke elite nisu dorasle obavezama i ciljevima… Muka je što od svih tih objašnjenja i odgovora, ma koliko bili tačni, neće moći uskoro da bude bolje. Sve prognoze, predviđanja, tvrdnje i hrabrenja sa političkih govornica o spasonosnom ulasku u EU, sve to je sada puka retorika bez osnova, jer je “gvozdena kancelarka” srušila temelje na kojima je počivala ta nada vlasti. Zlurado radovanje opozicije zbog svega toga, neće biti od neke koristi nezaposlenima, siromašnima ili mladima koji više nemaju strpljenja da čekaju “bolju budućnost”, već odlaze kao nekada bez želje da se uskoro vrate. Tokom jedne godine, podatak je javan, od 1.200 diplomiranih softverskih inženjera njih 1.000 ode iz zemlje. Mi smo, to je definitivno tako, siromašna zemlja sa prilično lošim šansama da nam skorija budućnost bude bogata i manje traumatična nego što je sada. Ljudi su u Srbiji jednostavno uplašeni za sopstvenu egzistenciju koja u normalnim društvima počiva na radu, zakonu, jednakim šansama, znanju i sposobnostima kao kriterijumu profesionalne i lične promocije. Sada i ovde je sve drugačije. Pamet nije na ceni, ali jeste poslušnost. Ako nema pripadnosti i zaštitne aure partije, onda je zdrava ambicija nedovoljna za uspeh. Čak je i državni aparat koncipiran u praksi tako da je svrha njegovog postojanja ne u tome da bude servis građana, već da ljude učini pokornim podanicima koji u svemu zavise od države, njenog aparata, šaltera, potvrda i pečata za sve i svašta. Kada lopov ukrade registarsku tablicu sa parkiranog automobila, imalac vozila mora da plati dodatnih 2.500 dinara kao „taksu za ukradenu tablicu“. Odgovornost vlasnika je u slučaju krađe nikakva, ali je trošak zakonom propisan kao obavezan. Novim nametima nikad kraja jer je budžet stalno gladan novca, pa mogućnosti da se zadovolje osnovne potrebe normalnog življenja, postaju sve teže izvodljive. Socijalna slika Srbije je katastrofalna. Imamo 700.000 siromašnih, više od 800.000 nezaposlenih, oko 100.000 onih koji rade a ne primaju zaradu. Ta prosečna primanja bez poreza i doprinosa u julu su bila 39.127. dinara i znatno su niža od vrednosti prosečne potrošačke korpe koja je u junu iste godine iznosila 56.082 dinara. Imamo, da se i to zna, čak oko milion osoba sa primanjima ispod proseka. Otuda je optimizam političara od male koristi jer su cifre veoma nepovoljne i neprijatne, jer se zna da je stopa rasta cena u julu 2011, u odnosu na isti mesec 2010, iznosila 12,1 odsto, dok su cene osnovnih prehrambenih proizvoda povećane više od 30 odsto. Posebno iritira činjenica da svi oni koji se bave politikom nemaju problem da sastave “kraj sa krajem od prvog do prvog”. Oni uglavnom žive lagodno i komforno. Gde je onda tu prostor za optimizam? Nema ga naravno, pogotovo što nije samo pojednicu teško, već je “voda stigla do grla” i privredi, a posebno malim i srednjim firmama. U istraživanju sprovedenom u 37 preduzeća u Vojvodini, Beogradu i Šumadiji, utvrđeno je da obična mala firma godišnje za suvišno administriranje i razne takse izdvoji u proseku 923.654 dinara. Kada se ta brojka pomnoži sa oko 100.000 malih preduzeća, dolazi se do cifre od oko devedeset milijardi dinara (900 miliona evra) koje godišnje “pojede” birokratija u Srbiji. Država kao da se trudi da što više ogorči i oteža poslovanje zanatlijama i preduzetnicima, jer velike kompanije snagom veličine ili uticaja, lakše izlaze na kraj sa zakonskim besmislicama. Elementarnoj logici se otima razumevanje prakse u vidu obaveze oko poreza. Dakle, ukoliko Poreska uprava, a to je država prvog reda, načini neku grešku vezanu za firmu (privredni subjekat), samo preduzeće mora najpre da pronađe tu grešku, a onda da podnese zahtev za njeno ispravljanje uz dostavljanje dokumentacije koja dokazuje da se radi o grešci Poreske uprave i da postoji osnov za zahtev.
Naravno, proces ispravljanja traje danima, pa i nedeljama. I to je sigurno jedan od mnogih uzroka sve težeg i goreg poslovanja, sve nepovoljnijih trendova. Osnovano se može pretpostaviti da bi Vlada prećutala podatke o negativnim kretanjima, da nije morala pred misiju MMF. Tek tada, zbog nužnosti tačnih cifara koje su morale biti rečene radi dobijanja novog aranžmana, čulo se da se ove godine ne očekuje rast bruto domaćeg proizvoda od tri, već samo od dva posto. Sledeće godine će to biti samo tri, a ne kako se računalo četiri procenta. Vlast je mereno kriterijumom života, bez obzira koliko govorljiva bila, izgubila dobar deo poverenja. Politički oponenti su postali zato sve glasniji i kritičniji. Međutim, koga je uopšte briga za isprazna nadgornjavanja pozicije i opozicije o bilo čemu. Građani su umorni od svega toga, oni bi samo da rade i imaju bolji život. Ko ih ubedi da je to brzo moguće, dobiće njihove glasove.
*izvor: Biznis magazin
kolumnabizlifeZoran Luković
