Izvor: Politika, 21.Okt.2014, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Telerealizam
A onda, pošto smo svi u pećini, odnosno u kameri opskuri, menjaju se strane: slika je postala stvarnost, a stvarnost je postala imaginacija
Čovek je izgubio bitku s medijima. Zapravo, nije imao šanse da je dobije. Govorimo o svim medijima bez razlike i naročito o televiziji koja se često promoviše kao kvintesencija cele postmoderne kulture, to jest „novog realizma”.
Mehanizmi pobede, kako mediji umrtvljuju i reprogramiraju naša čula, pasiviziraju i usmeravaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naše mišljenje, obezvoljavaju i kontrolišu našu aktivnost, gotovo su svima poznati.
(Možda nisu poznati deci koja, uz našu saglasnost, imaju nesmetan i neograničen pristup medijima.)
Sve je počelo oprobanim i uvek ponavljanim scenarijem: mediji su najpre samo reprodukovali realnost i ljudi su videli kako je to sve vrlo dobro i korisno... Od Gutembergove štamparije do dnevnih novina na početku 20. veka.
Zatim se, „naivno”, uvidelo, a bilo je još svežih primera u klasičnoj umetnosti, da medijski svet ne remeti ništa naročito i zapravo samo stvara „dominantni, (nagovarački) osećaj realnosti”, koji će, u krajnjoj meri, samo estetski ulepšati postojeći svet.
Stari, klasični „realizmi”, isceđeni filosofijom „razoritelja svega” –– Kanta, polako su postajali stvar vere pojedinca, a medijski realizam je postao „diskurzivna konvencija” iz koje se, a to se već tada smatralo visokom kreativnošću, stvara novi realizam koji dobija svoje ime – „telerealizam”.
Toliko puta u istoriji viđena „metafizika dvojnika” – odigrala je svoje.Telerealizam je kao svoj primarni dokaz ponudio sliku. Logos starog sveta je postao slika (zapravo, kadar). Mitologiju zamenjuje „imagologija”, a mi se iznova vraćamo na početak: filosofija koja se suočava s prividom. Malo je reći, tragično je! – posle svega, ponovo smo oni isti robovi u Platonovoj pećini. (Platon, Država, knj, sedma) Samo su slike malo razigranije !
Ali sve ovo je još bez greha. A onda, pošto smo svi u pećini, odnosno u kameri opskuri, menjaju se strane: slika je postala stvarnost, a stvarnost je postala imaginacija! Mišljenje postaje preslikavanje pa se i sama virtuelnost beskonačno umnožava. Kriza vrednosti postepeno prelazi u relativizam, a onda, preko noći, on se pretvara u totalitarizam.
Ličnost ili subjekt, taj izmučeni ostatak između svega, ponovo zadobija svoj dignitet – dostojanstvom uključivanja televizora!
Ličnost iščezava ne u objektu, što bi nam sada izgledalo idealno, ne u komešanju predrevolucionarne svesti ranog ili kasnog kapitalizma, što bi nam sada izgledalo sasvim kul, već iščezava ni u čemu, u ništa i nigde.
Aktuelizovanje filosofije ličnosti danas, na žalost čak i u hrišćanstvu, ima pogubno poreklo u tom iščezavanju čoveka koje se dešava pred našim očima, tako da je unapred osuđeno na promašaj.
Ako teoretičari masovnih medija i danas misle da je ovo samo jedna u nizu „teorijskih groznica” koje samo lako uznemiravaju svet poslednjih pedeset godina, onda se ozbiljno varaju.
Ali šta je sa činjenicom da ovo stanje znaju svi, da ga niko ne negira i da se ne preduzima ništa? U tom opštem znanju priča o porazu čoveka od medija počinje i završava se. Mediji nisu oruđa, sredstva, alati, kojima se pomaže ispoljavanje neke ideje ili slike ili bilo kog sadržaja svesti. Medijska stvarnost je sama ta svest. Nije svest postala virtuelna, nego obrnuto, virtuelnost je postala svest.
Samo ime je lažno ! Mediji nisu sredstva posredovanja – medijisu sredstva konstrukcije i u tehničkom i u smisaono-logičkom pogledu.
I umetnost kao takva je nesrećno uključena u sve to. Nemajući u sebi nikakve kriterijume, odstupnice, samosvest i slično, ona dobrovoljno robuje medijima jer gledanost, slušanost, čulnost kao takva je ono kod čega umetnost ostaje kao u svom primarnom elementu. Otud i ona patetična, bolje reći mizerna uloga umetnosti u savremenom svetu, koja se, jureći za novcem i reklamom, povlači po medijima bez ikakvog dostojanstva i stida.
Tako i mišljenje koje vlada o neutralnosti medija to jest da njih treba pametno i moralno nesmetano koristiti je pogubno i neozbiljno. Medije treba napustiti. Bojkotovati. Njih je nemoguće preobratiti, a ako se to i pokuša šteta koju bi činili premašivala bi eventualnu korist koju bi očekivali.
Dipl. filozof
Aleksandar Radojković
objavljeno: 21.10.2014.
.jpg)
