Izvor: Politika, 04.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAVETNIČKA STRATEGIJA
Partnerstvo i zasluge Zamalo, pa smo svi bili sasvim blizu euforije zbog Partnerstva za mir. Ipak je bilo razloga, bar za veliki uzdah olakšanja. Posle toliko godina izolacije, čak sanitarnog kordona, možda su nas najveći i najmoćniji konačno razumeli. Srbija je simbolično izašla iz geta, i sada izgleda kao da su mnoge kontinentalne magistrale otvorene za nas.
Da li zaista jesu? Možda nam se, pod uplivom važnog događaja, već pričinilo da će stvari konačno krenuti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << same od sebe. Jer, zaboga, davno smo učinili sve što smo mogli. I uglavnom ono što smo morali, pod dugim i neprijatnim presijama i ucenama. U dinamici pritisaka smenjivale su se pretnje i obećanja, pretvorene u nekoj neuspešnoj i konfuznoj metafori u "štap i šargarepu".
I šta se to desilo odjednom, tako naglo, da je i hiperaktivna Karla del Ponte bila zatečena. Čak, nije skrivala svoju ljutnju i ogorčenje, pa i bes što je nisu poslušali. Na Balkanu ona se nije ponašala kao tužilac, nego kao arbitar. Uglavnom je izricala političke presude, sa ambicijama da one budu istorijska istina.
U Beogradu su je razumeli kao neprijatnost koja se naprosto ne može izbeći. I konačno je više nisu ni izbegavali. Ali, politička elita Srbije je naučila da nervozni verbalni sporovi sa hirovitom tužiteljkom ne vrede. Zato se više nisu ni sporili: ćutali su, pokušavali ponešto da objasne, klimali glavama i radili po svome.
I sad, misli se da je poziv Srbiji u Partnerstvo neka vrsta poraza gospođe Ponte. Dobro, možda na neki način i jeste. Ali, ona neće odustati od svoje omiljene rečenice, od koje srpski politički lideri već dobijaju koprivnjaču: "Ja želim Mladića u Hagu!" To je, kažu upućeni, ponovila više desetina puta. I zasad nije vredelo, a kad će ne znamo!
Tužiteljica neće odustati, kao ni lideri onih država koji su svoje tvrde stavove promenili u poslednji čas. Dakle, bez Mladića u Hagu, nema kretanja dalje. To je poruka koja je možda ostala nedorečena, ili nedovoljno jasna pred veličinom događaja. To bi moglo dodatno da uspori ideju u Srbiji o tome, šta uopšte učiniti sa Mladićem. Inače je u toku nategnuto suđenje njegovim bivšim jatacima, koje povremeno dobija oblike lascivne tabloidne zabave.
No, o Mladiću će verovatno biti više reči posle izbora. Ko bi se uopšte lomatao i tražio ga u toku delikatne i prilično čudne predizborne kampanje. Svako će je voditi u skladu sa najvećim adutima: vladajuće stranke podsećanjem na najveće uspehe i dostignuća, radikalna opozicija ksenofobičnim ekstremizmom i patetičnim haškim mučeništvom. Deo demokratskog bloka uzeće sebi u zaslugu rasplet u Rigi. I zadatak (postavljen sebi) da snage izolacionizma isprati u istoriju.
Tako smo se, posle dugog kobeljanja iz izolacije, našli u ambijentu svojevrsnog, malo inoviranog, malo našminkanog, no realnog agitpropa. I dalje je nedopustivo malo dobrih i jednostavnih, dakle jasnih programa, a mnogo više ljute negacije ideja političkih protivnika. To govori da političke razlike u Srbiji, kao i uvek, izazivaju najviše ostrašćene mržnje, ali i stari tip agitacije i samoreklame.
Predsednik Tadić je, na primer, imao sasvim pristojan nastup posle dobre vesti iz Rige. Obratio se građanima Srbije, tonom koji je bio usklađen sa značajem događaja. I bilo bi dobro da se na tome ostalo. Ali, ubrzo smo saznali šta je, u stvari, prelomilo Džordža Buša da prihvati bezuslovno članstvo Srbije u Partnerstvu za mir. To je, navodno, u velikoj meri, bilo pismo koje je srpski predsednik uputio svom američkom kolegi. Izgleda da je to dovelo do izvesnog otopljavanja. I zaista, moglo je da doprinese. A kad je Buš jednom prelomio, valjda je bilo lako sa Blerom.
I tu se zaista nema šta zameriti srpskom predsedniku, osim možda naglašenoj želji kabineta da se jednostrana prezidentska prepiska (pošto Buš nije stigao da odgovori) proizvede u ključni argument koji nas je "izvadio" u Rigi.
Kasnije smo saznali da su glavnu rolu ipak odigrali savetnici predsednika, po imenima: Vuk Jeremić i Jovan Ratković. Oni su, kako je rekao gospodin Tadić, "osmislili političku strategiju i vodili razgovore sa predstavnicima svih ključnih zemalja članica NATO!"
Mogli bismo, možda, da saznamo, kakva je to politička strategija koju su osmislili savetnici i čime su ti ljudi impresionirali ključne članice alijanse. I koga i čijeg savetnika u njima? Mogli bismo, ali izgleda još nije vreme.
Da li je srpska vlada uopšte učinila nešto u ovom poslu, na primer Ministarstvo odbrane i spoljnih poslova? Šta su uopšte radili načelnik Generalštaba i pomoćnici ministra vojnog po svetu? Zar i oni nisu, bar malo ukazali na spremnost sistema odbrane da konačno izađe iz militarnog balkanskog geta?
Pre neki dan nam se učinilo da je to veliki posao koji je uradila država, dakle njen predsednik i premijer, vlada, vojska, sistem odbrane, ministri i generali, mediji i trudbenici u njima, čitava javnost. Kad tamo, a ono jok! Nego savetnici čudotvorci i njihova strategija!
I zato se svakako treba kloniti euforije. Ovde i te kako ima razloga i za smeh i za strah.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: ]
