Izvor: Blic, 12.Feb.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S(j)ećanje
Ne mogu da se setim kako to kaže Jura Stublić: „nema života bez sjećanja“ ili „nema života od sjećanja“. Možda ne mogu da se prisetim zato što je tačno i jedno i drugo?
Jer, na jednoj strani, kultura zaborava, što nametnutog, što spontanog - onog koji je posledica osećanja nelagode ili krivice, takva je i toliko jaka da potiskuje i samu ideju sećanja: ne sećamo se ni da smo se nekad nečega sećali. Na drugoj, pak, strani - živeti (raditi, stvarati) u limbu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << permanentne sadašnjice nije moguće: susret sa prošlošću je svakodnevan, ako nigde drugo, a ono u ogledalu.
Ovde, u gradu koji se seća opsade, potiskivanje potrebe za sećanjem jeste način odbrane od bede. U gradu iz kojeg sam došao, pak, pred bedom se branimo sećanjem na bolju prošlost. Nekome su devedesete zlatno doba: povratak opskurnih zvezda domaće plesne muzike, stidljivo najavljen plakatima za klupske žurke sa muzikom devedesetih, a potom ozvaničen velikim koncertom jednog od izvođača iz tog doba, doskora potpuno zaboravljenim, svedoči o relativnosti sećanja, o tome da je „sećanje selektivna fantazija o prošlosti". Posve neegzaktna stvar, dakle.
Dok je u jednom gradu carevao ples, po drugom su padale granate - u proseku tri stotine na dan. No, to nije kolektivno sećanje: većina ljudi koju poznajem ne bi želela povratak u devedesete, a u granatiranom gradu poznajem ljude koji se sećaju ljudske solidarnosti iz tog doba; ni oni, naravno, ne bi želeli da se to vreme vrati, ali bi voleli da se vrati osećanje ljudskosti, ono koje čoveka čini posebnim bićem.
Nema života ni od sećanja, ni bez sećanja, kako god pevao Jura Stublić. Rezolucije nikoga neće naterati da se seća, ali nekoga mogu podsetiti na ideju čovečnosti.
